Дворац чијим пустим хоницима лутамо је пред крај Првог светског рата напуштен од стране Ласловог праунука Аладара Карачоњија. Крајем 1918, у току распада Аутроугарске, у посед је упала руља која је притом опљачкала палату и развукла инвентар. Наредне, 1919. у дворац се усељава Михаил Родзјанко, руски емигрант и некадашњи председник руске Думе, који је ту живео до своје смрти 1924. Дворац је 1938. продат општини Беодра која га је користила као основну школу. Током Другог светског рата када је Банат био под немачком окупацијом у дворцу је била смештена душевна болница. Након рата, у њему су се налазили дом за децу палих бораца, „дом за беспризорну женску младеж“ (шта год то тада значило), а од 1960. Основна школа „Милош Попов” о чему сведоче цртежи дечијих мотива на зиду поред централног степеништа. Године 1980. по нечијој суманутој идеји у дворац се усељава хемијска индустрија „Хином” и ту остаје до 2000. када фирма одлази у стечај. Још увек се у балским салама и трпезаријама палате Карачињијевих налазе цистерне са киселинама и другим хемијским супстанцама а накнадно су уграђени и теретни лифтови за робу. Просто је невероватно да је палата каква би у Француској, Немачкој, Аустрији па чак и Мађарској, Румунији и Пољској привлачила на хиљаде туриста и запошљавала локално становништво – код нас служила као фабрика. Након 2000. дворац Карачоњи је без намене и у лошем стању. Мештани говоре како су у току преговори са једном турском компанијом која ће га, наводно, претворити у луксузни спа-хотел.
Дворац је изградио племић и велики жупан Торонталске жупаније Ласло Карачоњи између 1842. и 1846. године на свом имању у Беодри. Али, мало предисторије. Насеље које данас познајемо као Ново Милошево настало је спајањем два насеља, Беодре и Драгутинова. Драгутиново је нови назив који је по Драгутину Ристићу, пуковнику српске војске из Првог светског рата, понело село Карлово. Карлово је добило име по оцу Марије Терезије, Карлу IV Лотариншком.
У 16. веку је Карлово, које се тада није тако звало, било у поседу феудалца Иштвана Тегелдија, али је после неколико разорних поплава опустело и расељено. Краљевским коморским добрима је посед припојен 1751, а већ 1753. се спомиње да Карлово насељавају Срби, претежно они из развојачене Потиско-поморишке војне границе. На првој лицитацији коморских добара је посед купио, 1781, јерменски трговац Богдан Карачоњи, који се касније помађарио, по цени од 105.000 форинти. Ово добро је постало модерно и напредно и донело је Карачоњијевима огроман новац од кога су сазидали два огромна дворца у Беодри.
Зграда је изграђена као репрезентативни резиденцијални објекат који својом просторном диспозицијом и архитектонским решењем заузима доминантан положај у пространом парку. Обликован је у архитектонском смислу и доследно спроведен у класицистичком стилу, као и сви пратећи објекти у склопу имања. Зграда је издужене правоугаоне основе и представља један од ретких спратних резиденцијалних објеката. Главна фасада је решена симетрично, са плитким ризалитима на угловима, који се завршавају тимпанонима. На средишњем делу главне фасаде се налази репрезентативни улаз који је смештен испод портика. Портик у приземном делу носе правоугаони дорски стубови, а на спратном делу, где је велика тераса, коринтски стубови са архитравом, голим фризом и троугаоним тимпаноном. Приземље је одвојено од спрата хоризонталном поделом која је наглашена кордонским венцем. Прозорске осе се поклапају на спрату и приземљу и ритмично су распоређене дуж фасаде. Прозорски отвори су смештени између пиластара који у приземном делу имају јонске капителе и полукружне степенасте фронтоне, а на спратном коринтске капителе и праволинијски обликоване фронтоне на декоративним конзолама изнад прозора. На дворишном делу фасада је равна, а наглашена је централним застакљеним делом који носи низ дорских стубова. Прозорске осе се поклапају, а бочни ризалити су наглашени низом прозорских отвора. У склопу имања су помоћни економски објекти: коњушнице, штале, магацини и одељења за послугу, који заједно са главном зградом дворца чине архитектонски и стилски јединствен и добро усклађен комплекс. После Другог светског рата у дворцу је био дом за незбринуту децу, поправни дом, основна школа и постројење за производњу кућне хемије: хемијска индустрија Хином. Изнутра је дворац био преправљен за потребе фабрике, али није комплетно и адекватно реновиран, будући да су власници неадекватно мењали распоред просторија, а нарочито изглед задње фасаде. Био је окружен моћним парком од кога је мало шта остало: хемијска индустрија га је девастирала.
Постојао је и други, старији дворац у Беодри који је порушен, а изградио га је Лајошев брат, Ласло Карачоњи између 1838. и 1842. године. Лајош и Ласло су изградили и цркву са два торња, у Беодри (два брата, два дворца, два торња). Али, овај је дворац срушен после Првог светског рата. И он је био класицистичког типа. Сматра се да су оба дворца у самом врху европске класицистичке архитектуре.
Са задње стране фасада на дворцу је у прилично лошем стању. Дворац је споменик културе од великог значаја, у врло лошем је стању и данас нема намену. Фабрика је исељена, те се дворцу може прићи.