Никола Безереди је умро 1865. године и имао је сина Белу и ћерку Хермину, који нису могли да воде и ово имање и још једно у тадашњој Горњој Угарској, односно, Словачкој. Након тога, од Безередија дворац купује Лазар Дунђерски, и у причу се уплиће и поезија. Дунђерски долази у посед дворца 1882. и ово му је био тек један од двораца – имао их је у Кулпину, Криваји код Старог Бечеја, и Хајдучици. Али, овај дворац је био близу његове фабрике пива и близу Новог Сада, те је често овде боравио са својом породицом и са својом прелепом женом Софијом примао угледне госте. Ту су често долазили Јован Јовановић Змај, Лаза Костић, Паја Јовановић, Ђорђе Поповић Даничар, Јован Бошковић, Деже Костолањи, Шандор Броди, Шандор Хуњади, Урош Предић, Стеван Тодоровић и други. Јовановић, Тодоровић и Предић су сликали потрете чланова породице, а посебно је занимљива једна љубав која се у дворцу родила, а то је она славног песника Лазе Костића и лепе и младе Ленке Дунђерски, миљенице власника и велепоседника Лазара Дунђерског. Лаза Костић ће управо у овом дворцу упознати жену која је била његова велика обожаватељка и по духу му равна, али су се социјалне разлике између њих испречиле да се ова веза оствари, као и слабо самопоуздање добродржећег Костића, који је мислио да је престар и недостојан лепе Ленке. Па ипак, Лаза је написао једну од најлепших љубавних песама на српском језику Ленки, становници дворца, и та поема се зове Santa Maria della Salute.

После стварања Краљевине Срба, Хрвата и Словенаца, овде је једно време боравио и краљ Александар Карађорђевић. Међутим, 1946. године дворац је одузет Дунђерскима, а како је сам Гедеон, син Лазара Дунђерског, желео да поклони дворац држави, никада није уложен захтев за повраћај имовине. После Другог светског рата, од 1947. до половине 1952. године, зграда дворца са пратећим објектима припадала је тадашњем Председништву Владе ФНРЈ. Тада је у том здању повремено боравио председник Јосип Броз Тито. Дворац је споменик културе од изузетног значаја. Депаданс је 1967. године постао јединствен музеј стилског намештаја у бившој Југославији, Музеј Војводине, а експонати су намештај Дунђерских и председника Тита. Овај музеј је исељен. Музеј је био добро посећен и био је уврштен у програм школских екскурзија. Због неодговарајућег стања и започетих конзерваторско-рестаураторских радова 2002. године затворен је за посете.

Но, реч-две о самом дворцу и архитектури. Он је један од најчистијих примера класицизма, налази се у пространом парку, као приземна грађевина правоугаоне основе, са низом прозора са равним профилисаним натпрозорницима подупртим конзолама у облику волуте, а у доњем делу са низ болустера. На источној страни налази се класицистички портик са степеништем која подржавају четири дорска стуба, тимпаном, степеништем и косим рампама за колски приступ. Зачеље дворца је решено са наспрамним истуреним делом и широким степеништем. По обичају, доминирају жута, окер и бела боја. Особеност портика је да је овде коришћен камен пешчар због свог квалитета. Бочне фасаде су једнако обликоване. Унутрашњи распоред просторија и декорација су сачуване из времена Безередијевих, и одражавају класицистички приступ који су Дунђерски усвојили. Кров је на четири воде прекривен бибер црепом, са украсним елементима од бакарног лима (снегобрани, водоскупљаци, баџе и сл.). Парк око дворца је вредан због заступљености ретког растиња. Парк је у својој суштини сачувао особености из времена Безередијевих, али је усавршен у време Лазара Дунђерског и његови планери су пратили европске трендове, укључујући и доношење егзотичног растиња, као што је дрвеће са Блиског Истока, Африке и Индије. Насупрот великог дворца сачувана је економска зграда, чија дворишна фасада понавља елементе са старијег дворца.