Конак кнеза Милоша или Милошев конак је још један у низу конака првог српског књаза, али се овај налази у шуми поред Београда, која је временом постала део овог града. Занимљиво је да је конак грађен у време када Београд није био престоница Србије. Попут конака кнегиње Љубице, који је кнез Милош Обреновић саградио између 1829. и 1831. године за своју жену и синове, Милошев конак има све карактеристике балканског стила, који комбинује оријенталне и класицистичке елементе. Има изнимну историјску вредност – у њему је, наиме, заседала Кнежевска скупштина и доношене важне одлуке за будућност и независност Србије. Његова градња представљала је један од неопходних видова испољавања управо стечене аутономије у обављању и одвијању друштвеног живота и јавних функција Србије, у односу на претходну Отоманску владавину.

Стилски и архитектонски спада у прелазну форму од јасно изражене балканске архитектонске традиције ка постепеном прихватању елемената средњоевропске архитектуре, тако да је на неки начин, ово уникатан српски стил који самим тим има специфичну тежину и изузетну вредност. Утицај балканско-оријенталне традиције огледа се у централном уређењу ентеријера, као и у богатој сликаној декорацији плафона, зидова и ниша, а европски утицаји се виде у класицистичком порталу, појединим архитектонским детаљима и распореду на слободном парковном простору. Приземље и спрат су подељени, сваки на сличан начин, по свом просторном плану, на велику салу у средини око које се налази седам просторија и четири помоћне просторије између њих зване оџаклије. Сала на првом и приземљу проширена су диванханом, дневном собом. У приземљу су били Кнежева канцеларија, просторије обезбеђења и трпезарија, а спрат је имао стамбену функцију. На спрату су биле и собе кнежевог приватног стана. Кнежев приватни стан састоји се од свечане собе са припадајућим шпајзом, трпезаријом, и богомољом, односно спаваће собе са нишом за иконе и кандилом. Сачувани су украси на таваницама сале, парадне сале, капеле кнеза Милоша и диванхане. Са великом пажњом уређена је диванхана која је имала и функцију простора за аудијенције, односно пријеме на овом, првом кнежевском двору у модерној Србији.