Дворци Србије
Радул-бегов конак
Зајечар
О настанку Радул-беговог конака, времену изградње и власницима нема потпуно поузданих података. Он је ипак најлепши споменик оријенталне културе у граду, и налази се у центру Зајечара, у улици Љубе Нешића, која је уједно и трговачки део града. Он нам даје слику како је Србија изгледала пре неколико векова. Познат је и као „Нинуцина кућа“ или „Чардак“, и то је једна од најстаријих грађевина у Зајечару.
Није јасно ко је изградио конак, али је после ослобођења Тимочке крајине од Османлија 1833. године, Радул-бег постао власник конака, те је он познат под његовим именом. Додуше, конак се спомиње први пут још 1784. године у извештају аустријског официра чешког порекла Покорног. Према легенди, припадао је непознатом турском бегу којем није сачувано име. Био је «свратиште» за путнике намернике, који су тражили смештај и храну. На горњем спрату је имао хамам, а на доњем спрату су пронађени трагови ковачнице, што индицира да је служио караванџијама за окрепљење и поправке потковица.
По султановом наређењу, Турци су морали да напусте новоослобођене нахије, а своја непокретна добра да уступе српској управи или продају хришћанима. Тако је и чардак, од неког непознатог турчина, откупио тада најбогатији становник села Грљан поред Зајечара, Радул Глигоријевић, касније познат по надимку Радул-бег (јер је био богат као бегови и живео је у беговској кући). Последњи власници Конака били су Миленко и Миленија Радуловић, потомци Радула Глигоријевића. Миленко је свој део поклонио Зајечару, а Миленија је своју половину продала граду.
Радул-бегов конак има приземље и један спрат. Првобитно се у приземљу налазила занатска радионица, а горњи спрат се користио као дневни боравак. Нажалост, у његовом су приземљу годинама биле занатске радње (казанџијска, кујунџијска занатска и обућарска радња) које су занатлије обликовале према својим потребама, те се временом нарушио оригинални изглед конака.
Током 1976. године, а затим и 2008. године просторије су адаптиране за смјештај музеја који је део ансамбла Народног музеја Зајечара. Данас је на спрату стална поставка “Стари Зајечар” која приказује материјалну и духовну културу града 19. и 20. века (салон Хаџи-Павловића, трпезарија, „девојачка“, „турска“ и „арапска“ соба), док се у приземљу налази галерија. Радул-беговог конак је и омиљено место где се окупљају млади Зајечара. Занимљиво је да је ово заправо реплика, јер је током реконструкције, оригинално задање – «блатњара», срушено и направљено истоветно од јачег материјала. Здање је у добром стању.
