Музеј Хајдук Вељка је, у својој бити, био дом за оборкнеза Тодорчета, који је владао шездесетих година 19. века овим крајем. Кнез није био нарочито милосрдан те је конак грађен под кулук, а за потребе самог Тодорчета. Но, стотинак година касније је немар узео свој данак, те су 1950. године из управе Музеја Неготина позвали београдског архитекту Ивана Здравковића, који је направио план за санацију и адаптацију. Нажалост, тек 1966. је Музеј Неготина откупио кућу Тодорчета, а због својих карактеристика, односно због очуване балканске архитектуре, одлучено је да се овде отвори етнографско одељење, након чега је уследила рестаурација и адаптација.

Тодорчетов конак је грађен од тврдог материјала, те је Тодорче овим пледирао на трајност своје куће – наиме, зидови приземља грађени су од необрађеног камена, правилно сврстаног у хоризонталне редове дебљине од 75 до 95 цм. Спратни део грађен је од цигала, а нарочито је упечатљив и леп трем под аркадама и посве самосвојни завршетак зграде у виду троугла, тј. пуног тимпанона оперваженог богатим венцем од цигала, поређаних у цик-цак комбинацији, по угледу на црквене грађевине византијског порекла. Очевидно је Тодорче желео реминесценције на православне верске објекте у османском окружењу.