О Каштелу постоји и легенда, коју описује Милан Белегишанин у својим «Сновима затрављених кула»:

«Пре много година, путујућа дружина Јове Чизмића стигла је до замка у Ечки. Пошто је већ била ноћ, спахијине слуге су их сместиле у засебну кућу у врту да преноће. Током сутрашњег дана, поред малог водоскока замка, почела је да се гради бина. Кулисе су на своје место стављене у сумрак истога дана. Три спахијине кћерке су са занимањем пратиле ове припреме, а највише пажње су посветиле витком, прелепом младићу до пола нагом, који је радио за тројицу. Када се спустила ноћ, спахија је са породицом и свитом заузео место, на позорници су попаљене свеће и представа је почела. Био је то неки лак и наиван комад о младој девојци коју салеће мноштво удварача, али их она све одбија, чекајући свога драгана да се врати из рата. На крају, изабраник њеног срца долази, растерује старе и досадне удвараче и све се лепо завршава. Спахијине ћерке су одушевљено тапшале на крају. Без обзира на наивност комада, магија позоришта се по први пут одиграла пред њиховим очима. Па, ипак, нешто их је збуњивало. На сцени су препознали скоро све глумце који су током дана постављали кулисе, само није било оног прелепог младића, и нису знале где се до вечерас скривала ова једина, прелепа девојка у трупи. Глумци су изашли да се поклоне, и гле чуда – лепотица је скинула перику и костим. Пред ћеркама спахије је поново стајао лепи младић од пре подне. Од узбуђења, најјаче је цикнула најмлађа сестра. Још дуго након представе, млада девојка се није одвајала од лепог глумца. Приметивши опасност, стари спахија је глумцима платио много више од обећаног и отпустио их. Но, младић није отишао са трупом. Данима се глумац сакривао у сенци храстова огромног парка у Ечки. Спахија ништа није примећивао, све до једне вечери, када га је пробудио лавеж паса. Изашао је на терасу и угледао у дубини парка двоје младих. Гневан је одвезао псе и напујдао их на младића. Младић је почео да бежи, али је стигао само да утрчи у кулу, која се налазила преко пута главне зграде замка. Ту су га пси сустигли и растргли. Девојка се више никада није удавала, остала је да живи у замку Ечке све до своје смрти. Интересантно је то, да су и након спахије, који је саградио Ечку и каснији власници замка били странци. И још нешто: овај неоготски замак никако да се рестаурира до краја. Док је главна зграда обновљена, кула преко пута ње, која је исто тако део замка, још увек је оронула и напуштена. Неколико пута је до њеног улаза довлачен материјал за обнову и довођени су неимари са југа. Но, сваки пут непосредно пре него што би радови започели, из унутрашњости би се чуло режање. Пси који су растргли младића, сада су постали чувари његовог вечног пребивалишта. И дан данас, великим се парком Ечке, посебно у најсеновитијим деловима могу приметити млади парови. Кажу да је хладовина овога парка лековита. Девојка, коју остави младић (оде од ње или умре), долази у хладовину високог дрвећа, надајући се да ће га видети.