Дворци Србије

Летњиковац Маврокордато

Кикинда

Један од некада најлепших, а данас најгоре девастираних двораца у Војводини јесте Летњиковац Маврокордато. Нејга је саградио руски кнез под именом Георгиј Дмитријевич Маврокордато, а иначе га кикинђани колоквијално зову „ Јовановићев салаш “. Сам кнез Георгиј Дмитријевич Маврокордато родио се у Одеси, у Руском Цаствру, данашној Украјини, где је било пуно Грка још од времена кад их је позвала у Новорусију Катарина Велика, 1881. године, у богатој и славној породици Маврокордато, која је била проширена у великом делу ондашњег света, а нарочито у источној Европи. Породица Маврокордато имала је велику политичку улогу у Грчкој, Турској, Молдавској и Влашкој кнежевини, а заслуге за Русију су биле огромне. Кнежева мајка припадала је чувеној грчкој породици Балтаци. Георгиј је имао две сестре и брата. Брат и отац су му погинули у Октобарској револуцији на страни белогардејаца.

Георгиј је по завршетку студија на Петровградском универзитету био постављен за секретара царског генералног конзулата у Будимпешти. На овој деликатној и тешкој дужности остао је до почетка Првог светског рата, водећи често послове генералног конзулата уз велику политичку одговорност. За време свог боравка у Будимпешти оженио се са Катарином Јовановић, кћерком сенатора Стевана Јовановића из Хајдучице. Њена мајка Олга Јовановић, била је кћерка Лазара Дунђерског и власница данас познатог дворца у Хајдучици. Олгина рођена сестра била је Ленка Дунђерски којој је Лаза Костић написао песму. Катарина је имала три сестре. Једна од њих, која је такође носила име Олга била је удата за Владу Илића, предратног градоначелника Београда и кума Краља Александра И Карађорђевића. У време рата кнез је додељен царској амбасади у Паризу, где је вршио одговорну дужност у тешким приликама ратног доба.

Након Великог рата кнез Георгиј Дмитријевич Маврокордато се пребацио у Србију, односно Краљевину Срба, Хрвата и Словенаца, будући да је своју првобитну домовину изгубио, те ју је заменио женином. Током двадесетих година двадесетог века подигао је на свом имању „Дубоко“ летњиковац који се својом лепотом мерио са најлепшим дворцима из тог доба. Имање се налазило на територије Велике Кикинде. Данас постоји још увек, са десне стране пута према Банатској Тополи. Кнез и кнегиња долазе после Октобарске револуције и бораве у њему, помажући руској емиграцији. Дворац је био подигнут у неокласицистичком стилу и по изгледу је подсећао највише на дворац Дунђерских у Челареву. Имао је елементе барока и представљао фантастични и еклектични склоп стилова. Летњиковац је имао улаз са јонским стубовима. Изнад архитрава-главне греде је тампон-троугласти простор украшен рељефом, као карактеристика грчких храмова. На њему се налазио лични грб кнеза. На врху централног дела налазила се купола, архитектонски елемент барока, који се може видети и на дворцу Маврокордато у Одеси, где је породица Маврокордато изградила и “кућу са најдужим балконом”, која је под заштитом државе Украјине.

Делови дворца који су се налазили лево и десно од централног, имали су кров са терасом по којој се могло шетати. Фасада је имала орнаменте који су урађени по узору на дом Маврокордато у Одеси у коме је кнез живео. Унутрашњост централне одаје чинио је под од белих и црних плочица у облику шаха. Грађани тога доба се сећају руске заставе која се простирала од пода до плафона и портрета руског Цара исте величине. Летњиковац је имао струју, водовод, канализацију и централно грејање са топлом водом. Био је окружен вртом са многим егзотичним биљним врстама. За тадашње грађане Кикинде, био је дворац из бајке, несвакидашња грађевина која је остављала оне, који су је први пут видели, без даха.

Кнез Маврокордато је волео модерну технологију. У куполи, на централном делу се налазио телескоп, а у летњиковцу модерни апарати које су многи тада први пут видели. Кнез је организовао сваког петка скупове, концерте и балове на које су долазили угледни Кикинђани. Многи га се сећају по белом оделу и великом белом шеширу. При уласку у дворац, привлачио је пажњу лични кнежев грб. Он и данас постоји у целости и на основу њега се може сазнати много о кнезу Маврокордато. Имао је пет ордена који се могу видети у доњем делу грба: Орден светог Станислава трећег реда, персијски Орден лава и сунца трећег реда, бугарски Орден златна звезда трећег реда, јапански Орден свето благо четвртог реда и Орден Светог Саве четвртог реда. Орден Светог Саве био је државни орден у Краљевини Југославији, а данас представља највише одликовање које додељује Српска православна црква.

Након кнежеве смрти, 1939. године, у току и за време Другог светског рата, имање, врт и летњиковац су одузети и аграрном реформом припали пољопривредном предузећу „Галад”. До 1970. године у летњиковцу је била управна зграда, па је он делимично и одржаван. Након што је управна зграда исељена, дворац су почели да руше грађани и користе његову грађу за своје потребе. Деведесетих година двадесетог века био је присутан централни део дворца. Данас постоје само четири стуба, забат и део темеља, који су потпуно зарасли у коров. Некадашњи парк изузетне лепоте сада је густа и непроходна шума.

Ана Живић, мастер инжењер хортикултуре, каже: “Испред улаза у летњиковац налазио се велики ружичњак, а иза њега правоугаони базен. Око улаза било је посађено украсно жбуње и четинари. Постојала је сличност уређења улаза између дворца „Безереди“ у Челареву и летњиковца Маврокордато. Могу се уочити и друге сличности. У дворцу у Челареву, у централном делу предњег платоа у близини главног улаза у зграду, налази се правоугаони базен са водом. Овим се указује на повезаност руског кнеза са породицом Дунђерски, њихов утицај на стил градње и пејзажно уређење. Дворац у Челареву био је у власништву Катарининог деде, Лазара Дунђерског, а у њему је често обитавала свима позната Ленка Дунђерски.

Врт се налазио са предње стране и био је уређен дрворедима са широким размаком садње. Летњиковац се могао назирати кроз дрвеће приликом прилажења са главног пута. Стазе за комуникацију биле су оивичене живом оградом. У врту су се могле наћи за то време многобројне аутохтоне као и егзотичне биљне врсте. На имању осим базена нису постојале друге водене површине. Канал који тамо данас постоји је прокопан доста касније. Заједно са супругом Катарином подигао је капелу на гробљу у Кикинди . Кнез је преминуо 1.7.1939. године у Београду. Није имао наследнике. Руска емиграција тога дана је изгубила великог добротвора и осведоченог пријатеља, који је све своје снаге жртвовао добротворној делатности. На кнежевој сахрани присуствовали су бројни изасланици краља и министри. Кнегиња Катарина умрла је у Београду 2.6.1968. године. Након кнежеве смрти, у току и за време Другог светског рата, имање, врт и летњиковац су одузети и аграрном реформом након Другог светског рата припали пољопривредном предузећу „Галад“. До 1970. године у летњиковцу је била управна зграда, па је он делимично и одржаван. Врт око летњиковца је почео да губи на својој лепоти. Након што је управна зграда исељена, дворац су почели да руше грађани и користе његову грађу за своје потребе. Деведесетих година двадесетог века био је присутан централни део дворца. 1989. Године у летњиковцу је снимљен филм у коме игра Жарко Лаушевић под називом „Атоски вртови“. Крајем двадесетог века, дворац је потпуно срушен. Данас постоје само четири стуба, забат и део темеља, који су потпуно зарасли у коров. Некадашњи парк изузетне лепоте сада је густа и непроходна шума. И као таква преставља врло битну зелену површину за општину Кикинда, као једну од најманње пошумљених области у региону. У шуми се могу наћи храстови старости око 90 година које би требало заштити. Многи не знају да је тамо некад постојала грађевина изузетне лепоте. Уколико случајно наиђу на четири стуба, запитају се шта је ту некад било. У Кикинди све мањи број људи може да исприча тачне податке о руском кнезу и његовом летњиковцу и врту.”

Морамо још једном споменути срамотну чињеницу да су дворац Маврокордато срушили сами Банаћани, будући да су почели да односе делове дворца и користе их за своје потребе као личну грађу! Данас, зарастао у шибље и траву и у сред ливаде, уопште не личи на дворац, већ на чудни костур, остатак нечега што многи ни не памте као нешто грандиозно.

У објекат званично није дозвољен улаз, али пошто је објекат готово потпуно нестао, у пракси се може ући у овај дворац, односно његове остатке. Потребна је градња потпуне реплике дворца.