Зграда која се налази у улици Генерала Милојка Лешјанина 39 , на углу улица Кнегиње Љубице и Генерала Милојка Лешјанина, изграђена је око 1905. године за потребе Нишке банке, основане 1903. године, коју је 1922. године апсорбовала Грађанска банка у Београду. После 1925. године зграда је стављена на продају и купљена 1929. од стране младих трговаца који су од ње направили Дом младих трговаца у Нишу. Просторије су тада користиле школа, библиотека и читаоница. Просторије зграде коришћене су за школу, књижару и читаоницу, клуб „Трговачки помоћник“ и културно-уметничку групу „Јединство“. Од 1939. школски део зграде преузело је Одељење државних железница, а 1940. у њега се уселио Пети округ армије. Ова веома пространа зграда има велику куполу и балкон који се налази у угаоном делу комплекса. Она представља пример академске архитектуре у граду у првој деценији двадесетог века.
Зграда је позната као: Дом Нишке банке — Дом Нишке трговачке омладине – Зграда Дирекције државних железница – Зграда Пете армијске области. Зграда је оријентисана у правцу исток-запад, са главним прочељем окренутим ка западу и двориштем на истоку. У непосредној је близини главног нишког трга и унутар граница централног градског језгра. Не зна се тачно време настанка грађевине, као ни пројектант, али се може закључити да је то било пре 1903. године, вероватно на самом прелазу из 19. у 20. век. О времену настанка зграде закључујемо, између осталог, и на основу фотографије која је у власништву Народног музеја у Нишу, а у евиденцији она се води као фотографија из 1903. године и објављена је у Нишком зборнику, број 5, из 1978. године, на којој је у првом плану улица Милојка Лешјанина и нова зграда у духу строгог прочишћеног академизма.
Када је направљена, зграда је имала прилично другачији изглед од данашњег (другачијег облика у основи и мање површине, са само западним трактом, који се данас пружа дуж улице Кнегиње Љубице). Није имала куполу и бочне куле и била је сведенијих контура. Првобитна грађевина је прављена као спратна зграда са централно постављеним пролазом ка унутрашњем дворишту, који физички потпуно дели простор у приземљу на две засебне целине, док је на спрату цео простор јединствена целина. Облик зграде наметнуо је распоред улица које су се још тада пружале истим правцима и у истом габариту, и зато зграда прати правце пружања улица, са кратким закошеним делом на самом углу, намањеном за улазна врата у јавни део банке. Непознато је када се приступило другој фази изградње објекта, али се на основу података из нишког Архива закључује да је обимна доградња зграде спроведена између 1910. и 1914. године у стилу карактеристичном за рану сецесију, која је у Нишу нашла примену у периоду од 1903. до 1914. године.
Према мишљењу Иване Цветковић из нишког Завода за заштиту споменика културе Ниш: Приликом ове интервенције архитекта је на веома дискретан начин направио савршени спој старог и новог објекта, тако да је гледано са улица немогуће уочити разлику. Након прве интервенције зграда добија симетричан, монументалнији облик, а фасаде ка улицама добијају потпуно нови, китњастији изглед. Нова улична фасада је са разигранијим декоративним елементима у односу на првобитну, рађену у духу строгог академизма.
Зграда је тамноокер боје, која је била помодна у изградњи вила и палата у то доба, а сама зграда је у солидном стању, иако је ревитализација потребна.