Дворци Србије
Дом Народне скуштине
Сокобања
Дом Народне скупштине, седиште Народне скупштине Србије, изграђен је на земљишту омеђеном Таковском улицом, Тргом Николе Пашића и Влајковићевом улицом, у непосредној близини Старог и Новог краљевског двора и Краљевске баште (данас Пионирски парк), са којим чини архитектонско-функционални комплекс. Грађен је између 1907. и 1936.
Историја његове изградње, уз бројне прекиде и модификације пројекта и уз учешће најзначајнијих народних архитеката прве половине 20. века, симболично осликава бурну историју и парламентарни живот српске државе, а затим и а југословенске. Првобитна зграда Народне скупштине, која је стајала на месту садашњег биоскопа „Одеон” (на углу улица Краљице Наталије и Кнеза Милоша), била је скромна зграда, пројектована по узору на грађевине секуларне балканске архитектуре. Када је Србија стекла независност и статус краљевине, скроман изглед зграде био је недостојан парламента једне суверене државе. За ново земљиште изабрано је ненасељено подручје „сточне пијаце уз Батал џамију”, које се граничило са изграђеним делом града. Изабран је овај локалитет који је у прошлости изазивао велике полемике у јавном мњењу, због близине места одржавања Велике народне скупштине Србије 1830. године, у којој је донешен султанов едикт (Хатишериф) о правима српског народа и право наслеђивања кнежевског престола. Такође, многи су сматрали да је богохулно на месту џамије градити нови објекат, иако су неки у томе видели симболизам ослобођења од Турске.
Министарство грађевина је 1892. године наручило израду пројекта за нову скупштинску зграду архитекти Константину Јовановићу (1849 – 1923), који је своје мајсторство у пројектовању репрезентативних објеката већ био показао пројектом Народне банке Србије и са бројне зграде јавне манифестације које су већ одржане у аустроугарској престоници. Међутим, због немирних политичких прилика и финансијских проблема, изградња је одложена за неколико година, након чега је 1901. године ангажован архитекта Јован Илкић (1857 – 1917), победник поновљеног конкурса за зграду Народне скупштине.
После усвајања новог устава, Краљевина Србија је почела да има дводомни парламент, те је нови пројекат испунио услове након измена програма, по коме би се у згради под једним кровом налазили Народна скупштина, Сенат и Државни савет, као и заједничке просторије, канцеларије и одговарајући број канцеларија. Међутим, по општој композицији, просторној организацији и основним елементима стилско-архитектонског решења, Илкићев пројекат се у великој мери ослањао на Јовановићеве цртеже из 1892. године. Због очигледне сличности ова два пројекта, критика јавности није недостајала, и она је довела у питање аутентичност ауторства те је уследио нови позив за конкурс који би захтевао изградњу зграде парламента у националном стилу.
И поред тога што је у међувремену 1903. године дошло до династичке промене и проглашења новог устава, којим је парламент поново постао једнодоман, од Илкићевог пројекта се није одустало. Званичан почетак радова прослављен је полагањем првог камена 27. августа 1907. године у присуству краља Петра I Карађорђевића и престолонаследника Ђорђа, посланика и дипломатског кора. У повељи, која је том приликом убачена у темељ, нашла су се имена краља, архиепископа и главног архитекте – Јована Илкића. Извођење радова поверено је познатом београдском извођачу Васи Тешићу.
Бурни историјски догађаји током наредне деценије условили су да се зграда до краја Првог светског рата уздигне само до висине првог спрата. Формирање Краљевине Срба, Хрвата и Словенаца је резултирало потребом за новим модификацијама пројекта јер претходне више нису биле довољне. Смрћу архитекте Илкића 1917. године, извођење радова, који су укључивали не само преправке и преправке првобитног пројекта већ и спасавање изгубљених планова, поверено је сину аутора и архитекте краљевског Министарства грађевина Павлу Илкићи. 1920. године, према обновљеном пројекту, градња је настављена до 1926. године, када је поново стала.
Одлука да се крене у следећу фазу пројекта донета је после смрти краља Александра Карађорђевића 1934. године, када је за све радове задужено Архитектонско одељење Министарства грађевина. Главни руководилац овог одељења био је руски архитекта Николаj Краснов (1864-1939). Био је права особа за рад на пројектима неких од најзначајнијих зграда у престоници (попут данашње зграде Владе), због свог дугогодишњег тридесетогодишњег искуства у репрезентативним пројектима јавних зграда, захваљујући чему је стекао звање „Архитекта Руске царске палате” а затим и „академски архитекта”.
Краснов је представио пројекат унутрашње декорације са свим детаљима, као што су разрада прозора и врата, штуко декорација, дрвени панели, украсне металне шипке и дизајн намештаја. Палата Народне скупштине завршена је и освећена 18. октобра 1936. године у присуству краља Петра II Карађорђевића, двадесет и девет година од почетка изградње.
Зграда парламента је замишљена и изведена као монументална, репрезентативна и самостална грађевина, са симетричном основом. Строго поштовање академских принципа из времена његовог пројектовања било је прикладнији израз за палату те функције и значаја. Централном пројекцијом зграде доминира портик са троугластим тимпаноном, ослоњен на колосалне стубове, на који почива елегантна купола са лантерном на врху. Спољна моделација објекта са рустикалном разрадом подрума у зеленом рипањском камену, обликом прозора и пиластра који се протежу дуж две централне висине и завршавају балустраданим венцем – све то упућује на неоренесансне моделе и необарок.
Нажалост, комплетна хералдичка декорација предвиђена оригиналним пројектом, као ни скулптурална декорација на бочним странама, никада нису изведене. Једина урађена пластична декорација су медаљони који представљају Атину, Перикла, Демостена и Цицерона на бочним избочинама, рад вајара Ђорђа Јовановића. Декорација изнад портала, скулптура анђела са бакљом и маслиновом гранчицом, рађена је по нацрту вајара Петра Палавичинија. Декоративна ограда са стилизованим лустерима, постављена 1937. године, према Красновљевом пројекту, била је саставни део еколошког распореда зграде. Један сегмент ограде чиниле су две стражарске кућице са стилизованим уличним светиљкама на врху. Ограда је остала све до 1956. године, када је уклоњена ради преуређења Трга Маркса и Енгелса (данас Трг Николе Пашића). Поред монументалног приступног степеништа, 1939. године постављена је скулптурална композиција „Играли се коњи врани“, рад вајара Томе Росандића.
Програм унутрашњег уређења скупштинске зграде подразумевао је посебно опремање репрезентативних службених просторија, Велике и Мале сале, сале за састанке и службених канцеларија. Свечани изглед вестибула крунисаног куполом, са полихромним зидовима и стубовима, пиластрима, нишама и лођама, потцртава декоративни мермерни под. Снажан симболички карактер овог простора обележен је хералдичким симболима и скулптурама владара. Велики фоаје, познат и као „соба за разговор“, представља централни простор парламента и украшен је штукатурама и ниским рељефом. Велико Парламентарно веће, које се налази у десном крилу зграде, прво је пројектовано за 200, а затим, након измене пројекта, за 400 посланика. На супротном крилу, лево, налази се мала просторија за рад Сената. У обе просторије, такође у просторији Већа министара, зидови су обложени штукатуром, док је сав намештај од ораха.
Два пара симетричних белих мермерних степеница повезују приземље и горње просторије, а њихову декорацију употпуњују две бронзане статуе, персонификације Правде и Просвете, уз грбове Краљевине. Унутар спрата издвајају се просторије за административне и финансијске одборе и библиотеку, једну од најлепших просторија у парламенту.
Дизајн Красновљевог намештаја одражава укус тадашње београдске образоване класе. Зидове Сабора краси и двадесетак фресака, које су током 1937. године осликали познати југословенски декоративни сликари. Изградња репрезентативног седишта Народне скупштине подстакла је процес европеизације и еманципације културе у српском грађанском друштву, приближавајући је најсавременијим светским токовима у области монументалне јавне архитектуре. Поред значаја континуитета своје функције од изградње до данас, Народна скупштина је била сведок и најважнијих догађаја политичког живота у југословенској и српској историји. Због своје архитектонске, историјске, културно-уметничке вредности, Народна скупштина је од 1984. године класификована као споменик културе.
