Дворци Србије
Дом Вукове задужбине
Београд
Још једна зграда која се надахњивала „српском сецесијом“, односно одговором српске уметности и архитектуре сецесији која је цветала у Европи, а нарочито на границама Србије, у Војводини која је припадала Аустро-Угарској, јесте Дом Вукове задужбине.
Дом Вукове задужбине је назив историјске грађевине у Београду, подигнуте 1879. године, у којој је седиште Вукове задужбине. Смештен на Теразијама у улици Краља Милана 2, један је од најстаријих објеката у том делу Београда. Александар Бугарски, истакнути српски архитекта из 19. века, пројектовао је првобитну зграду као двоспратну кућу у тадашњем академском уметничком стилу.
Зграда, чији је архитекта био Александар Бугарски, подигнута је 1870/71. године за трговца Димитрија Миту Голубовића. У почетку је зграда била седиште Руског царског конзулата, затим Српског завода за ратну сирочад, а затим је користило Министарство просвете 1879. године.
Мање дворишно крило је поправљено и дограђено 1906. године, а декоративне радове у унутрашњости урадио је сликар Драгутин Инкиостри Медењак, који је у то време био једини декоративни сликар у Београду. У оквиру ових радова унео је мотив народног орнамента у складу са националним стилом. Због раста Министарства појавила се потреба за проширењем зграде. То је почело 1912. године према Савској падини.
Крило које је обухватало унутрашње двориште изградио је архитекта Бранко Таназевић који је радио и на тоталној реконструкцији главне предње фасаде, те се види одређена сличност са старом телефонском централом. Таназевић и Коруновић су имали идеју конструкције Београда као специфичног града који би био уникатан по доминацији српско-византијског одговора сецесији, што се под краљем Александром I није десило. Како би град изгледао да су они могли наставити свој рад, и да није било Првог светског рата, можемо само замислити. Свакако, српско-византијски стил у својој инкарнацији на размеђи векова остаје можда и једини аутохтони српски архитектонски стил, тзв. «српска сецесија.
За ентеријер је постављен сликар и декоратер Драгутин Инкиостри Медењак. Њих двојица су сарађивали на пројекту, упркос томе што су били жестоки противници у стилском смислу. Радови на фасади и ентеријеру рађени су у српско-византијском стилу по Таназевићевом пројекту. Последња обнова зграде Министарства – новог крила према Улици Краљице Наталије – извршена је 1924. године по пројекту архитекте Жарка Татића.
У згради је било Министарство просвете од 1879. до 1952. У њој је од 1880. године било Црквено одељење Министарства просвете Кнежевине Србије. У згради је 1914. године било и Задужбинско одељење Министарства просвете Кнежевине Србије. Краљевина Србија. У зграду се 1919. уселило и Уметничко одељење Краљевине СХС и Краљевине Југославије. И поред проширења, ван главне зграде остала су нека одељења Министарства просвете.
У периоду окупације у Првом светском рату зграда је коришћена као седиште Главног комесаријата аустроугарске војске и као Главна поштанска управа. Након капитулације Краљевине Југославије 1941. године Министарство просвете је накратко затворено, али је основано Одељење за наставу немачког језика које је у згради остало до октобра 1944. године. Црквено одељење је издвојено из Министарства год. 1944. да се формира Министарство вера. У новембру 1944. основан је Одбор за просвету НР Србије, који је од априла 1945–1946 прерастао у Министарство просвете. У згради је остала све до 1952. године, када су се Савезни завод за шаре и Савезни завод за радну продуктивност уселили у простор који су, између осталих, напустили смањени лист Младост и УЛУС.
1988. године, две године након прве ревитализације фасаде, зграда је додељена Вуковој задужбини на трајно коришћење и управљање. Генерална реконструкција објекта је урађена 1997/98. То је подразумевало радове на плафону хола, степеништима и оградама који су успешно реконструисани, а додат је модеран лустер за осветљење главне сале. 2006. године поправљена је предња фасада према улици. Завод за заштиту културног наслеђа града Београда објавио је 1996. године монографију историчара уметности Милојка Гордића о објекту који носи монументални назив као назив – Зграда Министарства просвете.
Фасада је у потпуности очувана. Намештај, рађен по нацртима Драгутина Инкиострија, делимично је очуван, а неколико комада (нпр. столица из кабинета министра) данас се налази у Етнографском музеју и Музеју примењене уметности у Београду.
Већина оригиналних композиција на зидовима је временом уништена. Међутим, зидни орнаменти на капији према авлији су оригинални јер су случајно префарбани после Другог светског рата. Откривене су случајно 1963. године, очишћене и на њима се виде алегоријске композиције религије, образовања, историје и уметности. Обновљени су 1997. године. Изнад улаза у зграду постављен је грб Краљевине Србије, уграђен у двобојну, црвено-белу фасаду у сецесијском облику, са оригинално уклопљеним мотивима српске средњовековне архитектуре, елементима српске националне традиције, као и декоративним мотивима из европске сецесије.
