За дворац се везује легенда, о којој пише Милан Белегишанин у својој књизи «Камен у житу – Замкови и дворци Војводине» (илустроване приче и легенде): «На позив власника замка, сликар који се звао Јатан дошао је да би насликао неколико слика за салон прелепог замка Дунђерски. Замак је на сликара деловао умирујуће и мислио је да ће врло брзо завршити свој рад. Прошло је три године, а сликар никако није могао да крене с радом. Сваки пут кад би узео кичицу, рука му је отежавала, а на очи му се навлачила мрена. Срце му се празнило, а чело росило страхом и знојем. Једне је ноћи уснио како се шета поред хајдучичког језера. Изненада, зачуо је глас из језера: ‘У мени је кондензована сва лепота природе, замочи четкицу у моју воду и створићеш најдивније преливе боја. Инспирација ће ти бити непрестана. На мојој површини и у мом дну спавају дуга и звезде. Кроз моје капи дишу, а кроз таласе моје воде израња бело голубије крило. Сва та лепота ће бити твоја, али ми мораш обећати да ћеш ми поклонити све оно што ћеш сањати од идуће ноћи па до краја живота. И ти и две генерације твојих потомака.’ Уснули сликар одмах на ово пристане. Сутрадан ујутру, када се пробудио, сликар оде до језера носећи са собом штафелај. Замочи кичицу у воду, и догоди се чудо. Почеше да се стварају прекрасне слике. Имао је утисак да му неко други води руку. Не само што су облици боје на штафелају одисали белим голубијим крилима него се чуо и лепет тих крила. Његове септембарске шуме не само да су имале све јарке боје михољског лета него је између оквира штафелаја допирао мирис опалог јесењег лишћа. Платна сликарева била су магија боја које су могле да се чују и удишу. Али од тада је сликар изгубио своје снове. У прво време му то није сметало. Мислио је да много ради и да се замара, па затим запада у тврд и дубок сан без снова. Но, како је време пролазило, почео је да схвата да уколико у сну не сања, тада у том времену не живи. Сан без снова је изгубљено време. Увидео је да је дао превелик залог језеру. Трампио је за неколико слика повећи део не само свог већ и део живота својих синова и унука. Након тога остарели сликар је брзо напустио Хајдучицу, као да бежи од нечега. А језеро, бременито сновима три генерације, понеки пут бива узбуркано, а понеки пут бива као стакло. У првом случају се чини да се из водених лукова стварају неки чудни облици који као да су изашли из ноћне море неког несрећника. Када је вода језера мирна, у њој се могу видети прекрасне слике далеких предела који су пуни рике јелена и неке чедности која капље са листова врба, бреза и топола. Као да језеро сања туђи трампљени сан.