Конак је село које је, игром случаја, припало Загребачкој надбискупији за изгубљене поседе на Војној граници око Загреба и Карловца, те су у њега, као и у оближњу Боку, насељени кајкавски Хрвати. Па ипак, за овај дворац заслужна је одлука Загребачке надбискупије да прода земљиште богаташкој породици Данијел, која се из Ердеља спустила у равни Банат, који је тих деценија интензивно насељаван и био је нека врста “Средњег Запада” Европе. Гроф Ладислав Данијел већ тада је имао велики углед и богатство, а Банат је био “обећана земља” за досељенике. Ова породица је била толико моћна да је барон Ернст Данијел крајем 19. века био и министар трговине Угарске.

Гроф Ладислав Данијел је 1898. године одлучио да у селу Конак изгради дворац, у близини моста на речици Брзави. Након формирања Краљевине Срба, Хрвата и Словенаца уследила је аграрна реформа у којој су латифундије војвођанских спахија нагло смањене, а земља подељена добровољцима и србијанским колонистима. Гроф Данијел је после тога изгубио стрпљење, распродао остатак земље и зграда и отишао у новоформирану Мађарску. Атрактивну грађевину купује београдски индустријалац Коста Илић и он зграду претвара у малу фабрику конфекције, коју наслеђује његов син Влада, последњи власник пре национализације. После 1945. зграда постаје сиротиште, затим домаћинска зграда, а на крају, 1959. и основна школа “Вук Караџић”, што је и данас.