Дворци Србије
Дворац Хадик-Котек
Футог
Иако га млађе генерације углавном повезују са пољопривредном школом, дворац у Футогу је једно од најстаријих здања у Војводини овог типа, а налази се на једном од најзначајнијих и највећих велепоседничких имања у Бачкој. Племићка резиденција у Футогу и само имање досежу чак до Чарнојевића и Сеобе Срба – наиме, припадало је породици Чарнојевић од 1744. године па све до 1770. када га је откупио за себе један други великан, Андрија (Андреас) Хадик, који је био аустријски племић, фелдмаршал и гроф. Он је био однарођени Словак и био је председник Дворског ратног савета у Бечу, што је у оно доба била веома висока титула, на нивоу најважнијих министара.
Хадику није требало пуно да на имању које је откупио направи дворац, и то је учинио већ 1777. године, по пројекту Францискуса де Паола Манета (Franciscus de Paolo Maneth), који је у то доба био стациониран у Петроварадину и градио је свакојаке објекте на јужном ободу Аустријског царства, те је био савршен избор за градњу дворца. Међутим, Хадик не остаје дуго у поседу овог дворца, већ га продаје другој грофовској породици, а она је чешка до сржи – у питању је породица Котек (оригинално Chotek), која је дала и толико високе изданке као што је Софија Котек, жена престолонаследника Фрање Фердинанда, с којом је несретни принц био у морганатском браку.
За период Котековог владања имањем и дворцем везане су многе занимљивости, а једна је да је у овом дворцу, неколико дана пре Сарајевског атентата, боравила управо Котекова нећака, принцеза Софија и њен муж, надвојвода и престолонаследник Фрања Фердинанд. Било како било, Котекови купују дворац и имање 1805. године и држе га све до 1921. или 1922. године (подаци се разликују), када подручје преузима новооснована Краљевина Срба, Хрвата и Словенаца, и нове власти уводе опсежну аграрну реформу и смањују поседе грофу Котеку. Тада Рудолф III Котек умире без наследника, а дворац прелази у власништво његових сестара, Хенријете и Габријеле, које такође осиромашене, продају имање непосредно после Рудолфове смрти.
Али, као да је дворац био предодређен да у њему буду само врхунски племићи, дворац купује гроф Франц Шенборн (Franz Schönborn), који ће га предати грофу Александру Палавићинију (Palavicini) који ће бити власник током Другог светског рата. Линија грофова који ће држати дворац у Футогу у свом власништву прекида се 1944. када село ослобађа Црвена армија и дворац се претвара у болницу за рањенике са Сремског фронта. После рата је национализован.
Гроф Котек је адаптирао дворац за своје потребе, а када је 1895. године у Футог стигла железница, проширио ју је и прилагодио себи. Волео је лов и увозио је јелене из Словачке и пуштао их у сремске шуме, да би се ови размножили и да би их касније ловио. Такође их је пуштао и у Горњу и Доњу шуму у Футогу. Дворац и властелинство у Футогу су доносили толике приходе да је њима Рудолф издржавао свој други дворац у Кромпахама у Словачкој. На имању дворца је доградио амбаре, коњушнице, пратеће економске зграде и друге објекте. Као страствен ловац, потрудио се да има и велике поседе у Срему и саградио је и капелу посвећену Светом Хуберту и Светом Јевстатију, заштитницима ловаца. У самом дворцу се налазила велика збирка јеленских рогова, која се пружала дуж ходника. У ловачкој соби је држао много трофеја са ловачких путовања по Африци и Далеком Истоку, будући да је био и светски путник.
Гроф Котек се оженио Маријом, грофицом Радаји де Рада, која је била угарска богаташица. Нису имали деце, те је гроф желео да остави траг помажући друге, саградивши сиротиште Рудолфинум (1893.) и болницу са породилиштем и домом за старе Маријанум (1894.), све у Футогу – а помогао је и српску православну цркву Свети врачеви и католичку Срце Исусово. Занимљиво је да је после Октобарске револуције дозволио великом броју руских белогардејских породица да се досели код њега у дворац, уступивши им једну целу помоћну кућу.
Што се архитектуре тиче, дворац није битно мењао изглед током година. Саграђен је као репрезрентативни властелински дворац у барокном стилу, али су касније доправке биле у класицистичком стилу. Главна фасада гледа на главну улицу у Футогу, а повучена је да се може формирати врт. Правоугаоне је компактне основе, а предња и задња фасада треба да прикажу његово богатство и достојанство. Задња фасада је гледала у пространи парк. Дворац је био оријентир у Футогу, будући да је био највећа лаичка зграда у селу. Што се тиче ентеријера, вршене су мање измене током година, а оне су вршене и на фасадама и декорацији. На главној фасади доминира велика тераса ослоњена на стубове од кованог гвожђа. Фасаде поседују равномерни ритам прозора који је идентичан и у приземљу и на спрату. Поткровни венац је богато декорисан, а доминира окер боја, која је била карактеристична за то доба и ове просторе Хабсбуршке монархије. Кров је масиван, четвороводни. Уз бочне фасаде су приземни анекси, од којих је онај са десне стране некада служио као породична капела. Са леве стране уз западни анекс налази се трем резбарене дрвене конструкције, са функцијом покривеног пролаза.
Претпоставља се да су бочни анекси који су дозидани са стакленом баштом, пореклом из 19. века када су Котекови преузели имање. Унутрашњост је такође ту да покаже достојанство власника, а посебно је значајно раскошно степениште са оградом од кованог гвожђа. Посебан значај има салон на спрату. Није остало пуно од првобитних власника – свега неколико слика који сведоче о њиховом постојању. Занимљиво је да испод дворца води тунел који је повезивао дворац са црквом Срца Исусовог, да Котекови не би морали јавно прелазити пут – могли су тајно посећивати римокатоличку цркву тунелом испод главног друма.
У подруму се налазе остаци затвора. Најзначајнији затвореник је био немачки фелдмаршал Аугуст фон Макензен (von Mackensen), главнокомандујући здружене аустро-угарске и немачке војске у нападу на Србију, који је освојио Београд 1915. и односио се витешки према Србима и њиховој војсци и жртвама.
Дворац је 2001. године проглашен за споменик културе, али му је начињена велика девастација током свих година када је служио као Средња пољопривредна школа „Др Синиша Станковић“, што му је и сад намена. Пошто је оригинално зидан за породичну резиденцију, он није функционалан објекат за школу, те се планира градња нове школе, а дворац би постао музеј пољопривреде или нешто слично. Око дворца је некада био богат парк, који је временом прилично девастиран и служи као школско двориште, а у дворишту је додато неколико школских, помоћних зграда.
За дворац је везано неколико занимљивих прича. Једна је да је Јохан Штраус, славни аустријски диригент, виолиниста и композитор, и „краљ валцера“, био гост Котекових на пропутовању кроз јужне делове Хабсбуршке монархије. Кажу да је 1867. године у Котековом дворцу компоновао свој најславнији валцер „На лепом, плавом Дунаву“, претходно чувши на новосадском Штранду како ову мелодију звиждућу новосадски „донаујегери“, људи који су се окупљали поред Дунава у „лову“ на посао („jäger“ значи „ловац“ на немачком). Такође, изгледа да је овдекомпоновао и оперету „Јабука“, која се одиграва у тадашњој „Јужној Угарској“, а Штраус наглашава да је то у „српским крајевима“ у либрету. Оперета описује народне обичаје Срба и двојицу племића под именима Мирко и Васа Градинац.
Такође, за грофа Хадика је везана једна друга прича, а то је да је током Аустријско-пруског рата, он са својим батаљоном од свега 300 војника пробио обруч Пруса и да је домарширао до Берлина маршом од неколико стотина километара. Ушавши у град, тражио је велики откуп да га не би спалио, да би га и добио. Како је гроф Хадик био миљеник Марије Терезије, она му је тражила „сувенир из Берлина“, чега се гроф сетио кад је заузео Берлин. Тада је тражио да му берлински мајстори направе сто пари најфинијих рукавица за царицу. Они су то урадили за једну ноћ, а онда се Хадик повукао из града, који су претиле да поврате пруске снаге. Тријумфално је дошао пред Царицу, и предао јој свој поклон. Међутим, Марија Терезија није могла носити ниједне рукавице, јер су берлински мајстори направили пакост и све рукавице намерно направили за десну руку. Царица се није наљутила на грофа, и он је даље напредовао у каријери, упркос овом очигледном гафу и слаткој освети Берлинаца.
