Дворац Капетаново је у селу Стари Лец, у општини Пландиште. Подигнут је 1904. године. Налази се неких 500 метара од главног пута, усред банатске равнице, и јасно је видљив с пута, будући да око њега нема високог растиња.
Саградио га је жупан Бела Ботка, рођен у Банлаку 1861. године. Ботка се у Банат доселио купивши огромне земљишне поседе, чак 1.100 јутара у централном Банату. После припајања Војводине Краљевини Србији и касније СХС, 1918. дошло је до аграрне реформе и велепоседници су изгубили велике делове својих имања, па је тако и Боткино имање преполовљено. Ботке су врло брзо губиле капитал, те је једна петровградска банка распродала намештај из дворца и сам дворац на јавној лицитацији 1938. Тада је дворац купио трговац из села Бочар, по имену Франц Мај, и поклонио га својој кћери Емилији у мираз. Емилија је дворац унела у брак са Миланом Капетановим, по коме је дворац и добио данашње име.
Нагађало се да је Бела Ботка упао у дугове тако што је прокартао имање, али је вероватније да је дао велике суме новца на лечење своје ментално лабилне жене Еме. Она се често лечила у Пешти, а Бела ју је слао возом, закупљујући цео вагон.
За дворац је везана једна легенда која каже да је Капетаново доживело злу судбину будући да је жена Беле Ботке 1938. године тешко поднела банкрот и губитак дворца те да се полила бензином и запалила, а да је једино за њом остао прамен њене плаве косе, који је „дуго облетао око дворца”. У августу 1938, кажу приче, небо су сваке ноћи шарале звезде репатице подсећајући на тај тужни ватромет. И дан-данас, када косци косе траву око замка, на њиховим косама и грабљама се уместо траве, по легенди, понекад нађе прамен плаве косе. Такође, на Светог Илију се наводно сваке године појављује сенка плавокосе жене, што Капетаново сврстава у дворце с легендама, налик на оне у Британији.
Дворац је саграђен као пољски дворац са негованим пространим парком са фонтаном. Сама зграда је спратна, подужне основе, изведена у духу романтичарског историзма са елемената романике и готике. Како је зграда грађена у произвољном стилу са намером да истакне и подстакне носталгију, сматра се примером еклектицизма. Истиче се по кули постављеној са бочне стране и по два висока и стрма забата која се симетрично налазе по средини обе главне фасаде. Полигонални пиластри имитирају кулице, а приметан је утицај фландријске и ханзеатске архитектуре, коју је архитекта желео да подражава. Такође је видно да је идеја била да се направи крижанац средњовековног дворца и ханзеатске богаташке куће за становање. Сви прозори имају исте готичке лукове. Малтерска пластика у белој боји ту је да имитира бели мермер.
У приземљу се налази централни хол са бочним степеницама које воде на дрвену галерију са масивним носећим гредама и просторије на спрату, које су за одмор. Дневни боравак са салоном, кухињом, трпезаријом и библиотеком налази се у приземљу.
Након Другог светског рата зграда је одузета Капетановима и предата радницима пољопривредног комбината за становање. Већ осамдесетих година дворац је био потпуно девастиран. Од пространог парка око дворца није остало ништа. Преостала је једна испуцала и запуштена фонтана.
По тренутно доступним информацијама прешао је у приватно власништво Радмиле Јовановић, која га је обновила. Дворац је у одличном стању, а када власница није ту, дозвољен је улаз туристима уз симболичну надокнаду. Дворац се налази на платформи Airbnb и могуће га је изнајмити за смештај.