Дворци Србије
Дворац Малдегем
Нови Кнежевац
Дворац Малдегем (понегде и Малдегхем, фламански изговор: «Малдехем») данас Зграда културног центра Нови Кнежевац, изграђен је 1910. године за грофовску породицу Малдегем (Maldeghem) по којима је зграда и добила име. У дворцу Малдегем је већ неколико деценија смештена новокнежевачка Народна библиотека „Бранислав Нушић”, те је постао фокус важнијих културних дешавања у граду. Налази се у монументалном парку, заштићеном споменику пејзажне архитектуре, у коме се налазе чак четири дворца: овај, Дворац Сервијски-Шулпе и два дворца породице Талијан, који су у рушевном стању.
Племићка породица Малдегем пореклом је из Белгије, тачније из града у западној Фландрији, који носи име као и породица, Малдегем (Maldegem је нови начин писања имена града, раније се писало Maldeghem). Веза са Аустријом је у томе што је и Фландрија била део хабсбуршких поседа, тј. Шпанске Низоземске. Тада је и породица Малдегем доживела највећи успон, током 16. и 17. века. Они се одлучују за селидбу на «обећавајући Исток» пар столећа касније: први је у тадашњу Турску Кањижу стигао гроф Артур Малдегем, који је био официр и доктор права, али се у њој није задржао. Родослов каже следеће: «Артур се венчао с Георгином Бајер, кћерком Ота Бајера и Албертине, рођене Шулпе из Турске Кањиже. Отац Артура Малдегема је био витез Малтешког реда Карло Малдегем родом из Минстера и био је учесник у Наполеоновим ратовима. Као Наполеонов паж, морао је да Парижанима донесе вест о поразу на Ватерлоу 18. јуна 1815. године. Гроф Артур Малдегем је рођен 1835. године у Нидерштоцингену у Немачкој. Након венчања са Георгином Бајер, живео је у Пожуну, данашњој Братислави. У Пожуну им се 1869. године родио син јединац Артур млађи, који је касније оженио девојку из грофовске породице Бетхем, Вилму, која му је родила четворо деце. Артур млађи умире у 34. години живота и за собом оставља супругу Вилму са четворо деце и родитеље.» Прилично сложен и импресиван родослов.
Након синовљеве смрти, мајка Георгина одлучила је да се врати у северни Банат, те да тамо сагради летњиковац да би могла чешће бити са својом родбином. Георгина је у Турској Кањижи имала 1880 јутара земље у наследству од своје мајке Албертине Шулпе. Почела је изградњу дворца 1904. године, али нажалост није дочекала завршетак изградње 1910. године: умрла је 1907. Након смрти свекрве Георгине, Вилма Малдегем је са своје четворо деце, Маријом (1896), близанцима Карлом и Георгином (1897) и Албертином (1901), дошла у Турску Кањижу да надгледа завршетак изградње дворца. У Турској Кањижи наишла је на помоћ рођака па је старатељство над децом препустила Емилу и Бели Талијану, који су јој помагали и око завршетка дворца.
Од четворо деце само је двоје остало да живи у Новом Кнежевцу. Албертина звана Берта, која ће се касније удати за даљег рођака својих старатеља Тибора Талијана, те Карло који се по завршетку школовања у Пожуну вратио на своје имање. Гроф Карло Малдегем је докторирао политичке науке, али није имао већих амбиција. Није био ожењен, није се бавио политиком, био је добродушан и близак свим људима, уживао је у лову, читању и дружењу. Није се посебно инересовао око имања, а имао је производње поврћа, житарица, гајење говеда, свиња, коња и шарана у рибњаку. Производ којим су се Магделхемови дичили је била црвена паприка, по којој је и данас Нови Кнежевац познат (данас постоји фабрика «Алева» као настављач ове традиције).
Након Првог светског рата посед му је смањен на 713 јутара са којим је гроф без потешкоћа дочекао Други светски рат. Гроф Малдегем је био изразити антифашиста и помагао је Србима и Мађарима да преживе ратне гладне године. Иако се добро знало на чијој је страни био, на крају Другог светског рата је био заробљен и стављен на листу за смртну казну, али су га неки мештани успели ослободити и спасити стрељања. Албертина је погинула 7. октобра 1944. на скели иза дворца Талијанових. Дворац је опљачкан, а крај дворца се на ломачи нашло 7.000 књига породичне библиотеке Малдегемових. Развучен је вредан намештај, драгоцености, порцелан, уметничка дела међу којима су биле и две Рубенсове слике. Све су то углавном урадили исти они људи којима је гроф помагао за време рата док нису имали шта да једу. Након ослобођења гроф је да би преживео радио свакојаке послове. Носио је воду, цепао дрва, био ложач, лаћао се разних физичких послова, само да би за узврат добио кору хлеба. Гроф Карло Малдегем је 1961. године одлучио да напусти земљу и оде у Немачку код својих рођака. Вратио се пред смрт након осам година да још једном види свој вољени Банат, а умро је 1970. године у Мајнхофену у Немачкој и сахрањен је у породичној капели у Нидерштоцингену.
Пре него што је у дворац Малдегхемових смештена библиотека, ту је после Другог светског рата једно време била болница, па интернат, управа полиције и банка. На зиду крај споредног улаза остала је још узидана мермерна плоча са рељефним приказом заштитника свих ловаца Светог Хуберта и јелена, коју је мајка грофа Kарла Малдегема, Вилма Бетхлем, донела из Ердеља са имања своје племићке породице.
Дворац грофа Малдегхема изграђен је као слободностојећа, приземна грађевина, окружена негованим парком у коме су до данас сачувана стабла ретког дрвећа, а испред је запуштена округла фонтана. Основна концепција одређена је идејом „пољског дворца” какви су се градили у последњој деценији 19. и почетком 20. века у еклектичном стилу, што је све зависило од маште наручиоца и архитекте. Има правоугаони тлоцрт, а приближно је симетричног распореда простора, изузев мањих одступања у унутрашњој организацији простора. Подужно је оријентисан са мансардним узвишењем средишњег дела крова. Стручњаци за архитектуру кажу следеће: «Главни улаз је на подужној страни смештен у централни, плитки ризалит који је некада, према старој разгледници, у кровној зони завршавао балустрадом на угловима маркираном акротеријима, а централно таласастим, барокним тимпаноном са вазом на темену. У истом нивоу, неправилном троугаоном атиком, маркираном са два бочна стубића, завршавају се два плитка ризалита смештена централно на бочним крилима. По хоризонтали је фасада издељена кордонским профилисаним венцем, а у поткровљу тече низ дентикула. На предњој фасади отвори су симетрично распоређени. Бочно од централног улаза, који је временом девастиран, тече низ од четири ритмички постављена лучно завршена прозора са „Т” поделом окана. Испод прозора су некада постојале балустраде. Отвори су маркирани канелираним пиластрима који носе сецесијски мотив у виду испуста са зупчастим низом, какав се јавља и изнад отвора наслоњен на кордонски венац. Зидно платно је између отвора изведено у имитацији правоугаоних камених блокова. Испред главног улаза извучена је тераса оивичена каменом балустрадом. Бочне фасаде су решене на исти начин, док је зачеона фасада временом претрпела измене и данас је једноставног, равног зидног платна са равно решеним свим отворима. Кров је сложен, покривен етернит плочама, некад са акротеријима на врху.»
Године 2015. године је рестаурирана фасада, кров и столарија. Фасада има упечатљиву жуту боју. Унутар дворца постоји само један портрет који подсећа на доба Малдегемових. Зграда је у добром стању.
