Дворци Србије
Дворац Марцибањи-Ледерер
Чока
Чока је до 1781. године била севернобанатска пустара, свеже ослобођена од Османлија, а онда ју је купио Леринц Марцибањи (Lörincz Marczibányi) за велику своту од 95.500 форинти. Већ следеће године је Марцибањи колонизовао мађарске кметове да раде на његовом имању. Пет година касније довео је и Словаке. Тада је Марцибањи почео са изградњом дворца, али је није довршио. То је учинио тек следећи власник, Карољ Шваб (Károly Schwab или Sváb), готово век касније, 1870. године. Дворац је био готово «изгубљен» после изумирања мушке линије Марцибањијевих, а у међувремену имање су купили Агоштон Бербер и пивари из Клусемана у Кебањи. Крајем 19. века посед опет мења власнике, и то сада постају Артур и Карољ Ледерер (Károly Léderer), који су били једна од најбогатијих јеврејских породица. Они оснивају и фарму, а дворац и управна кућа били су покретачка снага околних градова, села, имања и земаља. Они су обезбедили висок ниво економског напретка.
Имање остаје посед Ледерерових све до Другог светског рата, када Банат долази под управу Недићеве Србије, марионетске државе нациста, где је Банат аутономна покрајина у којој сву власт имају фолксдојчери, те током Другог светског рата једно време дворац бива у поседу окупатора, и то не било ког – већ Хермана Геринга лично!
Дворац, елегантно жуте боје, је једноспратна зграда, издуженог тлоцрта и симетричног распореда просторија. Фасада гледа према главној улици, а са друге стране је моћни «Стари парк». Бочним и средишњим ризалитима је рашчлањена фасада главног улаза. Завршеци ризалита су тимпанони који се издижу изнад кровног венца. Прозори су ритмично распоређени у низу, у приземљу са равном горњом гредом, а на спрату су прозори са лучним завршетком. На прозорима су драгоцене решетке од кованог гвожђа.
Кровиште је четворосливно, улепшано је са крововима на ризалитима са бочних страна. Дворац распоредом главних зидних маса, фасадом и симетричном основом, има одлике класицистичког стила, али како није зидан изједна, добијао је додатне елементе који не припадају класицизму, те је у међувремену добио еклектичке одлике.
Он је један од двораца са прочишћенијим стилом у Војводини, те се сматра да има велику архитектонску вредност. После Другог светског рата, конфискован је и 1950. године ту је основано пољопривредно добро „Чока“ које је донедавно користио дворац као управну зграду, о чему говори и табла од мермера на бочном зиду на два језика. Године 1960. је дворац захватио пожар, којом приликом је пропао кров. Етернит је тада замењен бибер црепом, али је основна линија крова задржана. До те је године постојала и аутентична ограда око парка, али је тада срушена и парк је постао јавна површина.
Приметни су елементи урушавања, те је санација неопходна. Данас је без намене, изложен пропадању. Евидентна је влага у доњем појасу и горњем испод стрехе, столарија је дотрајала, оштећена, малтер је делом опао. Данас је читава зграда „бескућница“, све покретне ствари су однете, осим 2-3 канцеларије које служе интересима станара који се измењују, непознати међу становницима Чоке. Зграда се не може обићи, иако је под заштитом државе, о чему сведочи класификација Завода за заштиту споменика. Занемарујући подрум, зграда има 40 врата и прозора који су делимично или потпуно отворени, зими и лети, што потпомаже пропадање објекта на коме се још увек налази фирма пољопривредног добра.
