Дворци Србије
Фишеров салаш
Јарак, Сремска Митровица-Рума
Између Руме и Сремске Митровице, недалеко од села Јарак, али дословно као издвојено насеље, налази се Фишеров салаш. Име „Фишеров Салаш“ се заправо проширило на цео комплекс помоћних зграда који се налазе око самог оригиналног салаша. А сам салаш је сада већ у толико лошем стању да је питање шта ће ускоро од њега остати.
Сам летњиковац познат под именом „Фишеров салаш“ је изградила између 1900. и 1904. године породица Фишер (Fischer) која је била јеврејског порекла, по пројекту чешког архитекте Хермана Болеа, који је пројектовао и оближњи летњиковац Вишњевац поред села Ерем.
Налази се у великом парку који је пун разноврсног растиња, у коме је, по најбољим обичајима тог времена, било засађено и егзотично дрвеће са разних меридијана. Здање Фишеровог салаша представља репрезентативан пример објекта на коме је дрво као материјал за градњу дошло до пуног изражаја, заједно са трском и другим традиционалним материјалима. Летњиковац је служио за боравак Фишерових.
Међутим, зграда је, управо због своје грађе, била подложна пожарима, те се један такав и десио 1966. године. Након пожара је доведена у првобитно стање, али је било притужби да то није рађено по конзерваторским принципима, што је довело до привременог губитка аутентичности. Но, временом је поново добила тршчани кров и све дрвене делове које је раније имала, док је измене доживела само мала зграда која се надовезивала на трем.
Објекат је правоугаоне основе, чеоним странама окренут у правцу исток-запад. Дуж читаве северне и западне стране протеже се трем са дрвеном оградом и профилисаним стубовима изнад ограде. Преко трема се спушта тршчани кров, а из крова, на северној страни издиже се мањи зид са два прозора поткровља. Јужном фасадом доминира равна зидна површина са три декоративна прозора различитих величина и положаја и улазни трем на који се надовезује декоративна надстрешница (пасарела), која повезује ову зграду са мањим помоћним објектом. Дрвеним делом надстрешнице, која је дуга око 5m и покривена трском, и улазног трема потпуно стилски одговарају тремовима северне и западне фасаде.
И овде се, као и код већине војвођанских двораца и летњиковаца, око њега плете легенда. Поново о томе пише Милан Белегишанин у „Сновима затравњених кула“. Легенда каже да је Фишер желео да направи парк о коме ће се надалеко причати, а тиме је и обавезни радник на имању замкова, требао бити и вртлар. “Фишер је послао своје слуге широм Војводине, да му нађу некога ко ће парк уредити по мери његовог презимена. Слуге су доводиле разне људе који су били више или мање вични баштованству, али нико од њих није у потпуности задовољио власника замка. И онда, на један мајски уранак, пред његовим двопрегом се изненада појавио човек који је био необично стар. Коњи су застали у месту као да су хипнотисани, а старац је пришао спахији и рекао му је да је из једног села крај велике реке, и да најбоље говори “језик белога јасена”.
Старац је потом уредио парк са предње стране по француској, а са задње стране по енглеској шеми, како су уосталом изгледали и сви паркови виђенијих замкова. На тој плодној земљи ускоро су сем белог јасена, почеле да успевају софоре, тује, гвоздено дрво, па чак и сам храст лужњак. Парк око замка постајао је лепши, од самог замка. Но, газда је остарио, а његови синови су били хладни према лепоти шуме. Пред смрт су га наговорили да шуму посече и да на њеном месту створи плодно земљиште. Отац је пристао и ускоро умро, а синови су почели да остварују оно што су замислили. Како им вртлар (исто онолико стар као и пре много година када је зауставио двопрег) више није био потребан отпустили су га. Сада су им били потребни орачи.
Међутим, вртлар није отишао одмах. Остао је на имању и јаукао место сваке одсечене јеле, сваког одсеченог јасена, тује… Ускоро је његова туга прерасла у гнев. Пришао је највећем храсту и почео да жваће његов корен. Након кратког времена, руке су му се претвориле у снажне и квргаверане, а кожа у кору… Ноћу се ушуњао у собу спахијиних синова и удавио их у сну… Идућег јутра, слуге су пронашле младе спахије у чијим се мртвим и отвореним очима огледала страва. Али, то није било све. Испод храста лужњака, у једином преосталом делу шуме, нађен је стари баштован мртав. Мора да су му болови били страшни, или је био веома гладан, када је последње што је урадио било то да угризе корен храста лужњака. Све што је за старим баштованом остало, било је урезано велико слово „А“ у кори храста.”
Независно од легенди, композиционо гледано, али и по примењеним материјалима, летњиковац Фишерових је уникатни пример војвођанских летњиковаца. Носи сва обележја историјске епохе из које потиче, као и парк који му принадлежи. Нажалост, више од пола века небриге утицало је да Фишеров салаш тренутно изгледа катастрофално и сваким се даном све више урушава. Готово 90% крова и неки делови зидова су се урушили, али дрвенарија некако одолева.
Летњиковац је споменик културе од великог значаја. У њега није могуће ући легалним путем, али је ограда око парка на коме се налази пуна рупа, те је лако ући на имање на коме се налази Фишеров салаш. Фишеров салаш би, после још једне реконструкције, идеално било пренаменити као ресторански и хотелски простор идеалан за славља, тим-билдинге и састанке, имајући у виду и пространо двориште у коме се може сместити летња башта, пуна хладовине храстовог, гинко и другог столетног дрвећа.
