Dvorci Srbije
Kuća Šop Đokića
Leskovac
Malo je u Srbiji primera balkanske arhitekture, kao što ih ima u Beratu (Albanija), Plovdivu (Bugarska) ili Ohridu (Severna Makedonija), i drugim gradovima koji su od 1908. do 1912. izašli iz (makar formalnog sastava) Osmanskog Carstva, te je postalo gotovo nemoguće snimiti neki film epohe poput „Zone Zamfirove“ u Srbiji, osim uz razna dovijanja. Verovatno zato što su Srbi pogrešno ovu balkansku arhitekturu doživljavali kao tursku i povezivali sa osmanskim ropstvom. Ali, neke kuće su preostale.
Takve i Kuća Šop Đokića, u Leskovcu. Ona je sagrađena još u vreme „pre Hadži Zamfira“, imaginarnog lika Sremčevog romana, početkom 19. veka. Toliko je dragocena među novogradnjom Leskovca, grada uništenog savezničkim bombardovanjem 1944, da ima status spomenika kulture u kategoriji kulturnog dobra od velikog značaja. Sama porodica Šop-Đokić je u njoj živela od 1820. do 1956. godine. kada je jedan deo imovine konfiskovan, a sama kuća nacionalizovana. Po imenu porodice vidi se da su bili iz regije Šopluk, koja po nekim verzijama obuhvata i sam Leskovac, a po nekima je ta regija severnije i istočnije. Kuća Šop-Đokića je dragocena jer su u njoj boravile čitave generacije ove porodice.
Bilo kako bilo, sama kuća je spratna građevina u bondručnom konstruktivnom sistemu, sa višeslivnim krovom pokrivenim ćeramidom sa isturenim strehama. U svojoj prvoj verziji, kuća je imala četiri prostorije u prizemlju i pet prostorija na spratu. Ima sve osobine balkanske arhitekture, te se u njoj posebno ističe divanhana na spratnom delu, postavljena na sredini dvorišne fasade.
Enterijer zgrade je zanimljiv jer su na njemu upečatljive dekoracije u duborezu na tavanicama, ogradi stepeništa, dolapima i nišama, kao i okvirima vrata i prozora. Ono što kuću na neki način izdvaja od ostalih, su prozorski kapci, koji su načinjeni iz dva dela: gornji se deo podiže, dok se donji spušta. Godine 1979. došlo je do pogrešne rekonstrukcije zapadnog dela kuće, kada je nestručnim radom došlo i do promene u rasporedu prostorija u prizemlju i na spratu. Međutim, bez obzira na promene koje su nastale u enterijeru kuća je zadržala opšte osobenosti gradske kuće karakteristične za prvu polovinu 19. veka.
Kuća Šop-Đokića je toliko značajna za istoriju Srba i Srbije, da je zaštićena. Zanimljivo je da je fasada na neki način «obratna» – dvorišna je zanimljivija i razuđenija od spoljne, ulične. Ovo nam svedoči da postoji snažan uticaj zatvorenog porodičnog života okrenutog prema dvorištu, što srećemo i u Turskoj, ali i u Španiji i u arapskim kalifatima, gde je dvorište centralni deo kuće, a slabiji je odnos prema uličnom životu, što se manifestuje i u arhitektonskim rešenjima. Glavne i najlepše prostorije nalaze se na spratu. Prostran hol je u sredini, a iza hola se ulazi u otvorenu divanhanu, najistaknutiji i najlepši deo kuće. Najinteresantniji dekorativni element celog objekta je tavanica divanhane, bogato izrađena u duborezu, kakvih u Srbiji nema mnogo sačuvanih. Karakteristično je bele boje. Danas, kuća Šop Đokića je Turistička organizacija grada Leskovca. Terasa na prednjem delu kuće je dosta nakrivljena. Osim toga, stanje je korektno. Oštećeni su delovi zida ograde oko kuće. Na platou ispred kuće se redovno organizuju kulturne manifestacije.
Objekat je u dobrom stanju i ulaz je dopušten.
