Дворци Србије

Палата Албанија

Београд

Палата Албанија је први небодер у Србији и Краљевини Југославији, грађен по тадашњим стандардима, по којима је на граничним локацијама између улица грађен један високи оријентир. Налази се у центру Београда, смештена између Авеније Теразије, Кнез Михајлове пешачке зоне и Трга Републике у самом центру Београда. Висока је 53 м и има 13 спратова, а има и четири подземна спрата. Површина свих простора унутар зграде достиже 8.000 м². У време изградње био је други по висини небодер југоисточне Европе, Балкана и Краљевине Југославије (највиши је био Неботичник, изграђен 1933. висине 70 м).

Име је добила по познатом ресторану који је већ у 19. веку стајао на углу Теразија и Кнез Михајлове улице. Упркос чињеници да је у своје време био популарно место, већ тридесетих година прошлог века ресторан је био у веома лошем стању. Њен чест посетилац био је тадашњи писац и дипломата Бранислав Нушић.

Рушење оригиналног ресторана догодило се уз велико интересовање становника града. Рушење је извршено 17. октобра 1936; недуго пре рушења у згради је још било гостију, и то упркос томе што је локална власт хтела да убрза рушење објекта тако што је дан раније искључила воду и струју. Уз локал, срушено је још неколико једноспратница у којима су се налазиле разне занатске радионице. Рушење простора од 575 м² значило је да је 50 људи остало без посла.

Земљиште је накнадно продато Хипотекарној банци Привредног фонда за осам милиона југословенских динара. После рушења овде се налазила неискоришћена грађевинска парцела све до 1938. године када је расписан архитектонски конкурс за пројектовање вишеспратнице. 14. јануара 1938. расписан је конкурс, а до 28. фебруара морали су да се пријаве поједини архитекти са својим предлозима. Иако је било 84 предлога за нову зграду, ниједан није добио прву награду. Победник је био пројекат загребачких архитеката Бранка Бона и Милана Гркалића, који су заузели 2. место. Међутим, њихов предлог је првобитно одбачен јер њихово образовање из области архитектуре није стигло са факултета, већ само са уметничке академије.

Потом је југословенска влада одобрила да се уметничка академија у Загребу сматра факултетом, а њихов предлог би коначно могао да буде реализован. Пројекат палате је инспирисан међуратном немачком архитектуром. Један од његових модела била је кућа Хоххаус, коју је пројектовао немачки архитекта Ханс Пелциг за улицу Фридрихштрасе у Берлину. Грађевински радови су се одвијали од 16. јула 1938. до 20. октобра 1939. Трајали су само петнаест месеци. Језгро објекта чинио је армиранобетонски скелет који је пројектовао инжењер Ђорђе Лазаревић. Појединачне слободне површине су тада зазидане и зграда је обложена зеленкастим италијанским мермером чиполино. Зграда је грађена у стилу српског модернизма: безорнаментална фасада, слободна основа, вертикална наглашеност, равно завршена пета фасада, али поседује и извесне декоративне и функционалне специфичности у стилу арт декоа.

Зграда је првобитно имала четири подрумска спрата: котларницу, оставе за станаре и два за оставе локала. Предворје је дизајнирано да угости 10 различитих продавница, а мезанин је био намењен ресторану. До четвртог спрата биле су канцеларије, а од петог до осмог спрата биле су мешовите канцеларије и трособни станови. Преосталих пет локала, до тринаестог, заузимали су момачки станови (гарсоњере), који су у то време заузимали око 50 м² сваки. Овај последњи део од пет спратова назван је кула, јер је штрчао изнад доњег, ширег дела зграде.

По готово истом архитектонском пројекту, на Тргу Славија је 1940. године требало да буде подигнута велелепна робна кућа са монументалном кулом, али до њене изградње никада није дошло. Након завршетка, Палата Албанија је била највиша грађевина на Балкану, али ју је касније престиао низ других високих зграда (нпр. Београђанка у самој српској, а затим и југословенској престоници). Такође је била једна од најмодернијих зграда у граду и садржала је низ технички иновативних решења. Служила је Београдску хипотекарну банку.

Током Другог светског рата била је само мало оштећена, упркос томе што ју је погодила савезничка бомба од пола тоне 1944. године. У подземљу зграде било је склониште за представнике немачке окупационе управе. Иако их је експлозија све убила, статика зграде није суштински нарушена, а чак ни армирано-бетонски скелет палате није претрпео значајнија оштећења. По завршетку рата зграда је реконструисана.

Међутим, педесетих година прошлог века, појединачни блокови мермера почели су да се лабаве са фасаде и, као и у случају зграде Загрепчанке, постојала је претња да ће угрозити пешаке и возила која пролазе поред зграде. Погоршано стање захтевало је хитно решење, па је 1958. године оплата палате замењена домаћим каменом. Ово се догодило упркос протестима неких архитеката који су желели да се оригинални материјал врати. Међутим, њен увоз из Италије због високе цене није долазио у обзир. 2010-их година, фасада је опремљена декоративном расветом. Користе се и за бојење фасаде у различите шаре и облике како би се прославио или обележио одређени догађај.

Зграда се води као заштићени објекат од 1983. године. Од касних 1980-их, када су се српски и албански национализам сукобили на пољу Југославије у распадању, постојале су идеје да се палата преименује и уклони непопуларно спомињање Албаније, али ниједан од ових планова никада није остварен.