Дворци Србије
Палата Атина
Београд
Теразије су се већ на размеђу векова почеле профилисати као омиљена целина за зидање монументалних грађевина по европском моделу, те је тако у то доба никао читав низ велелепних структура које су украсиле овај веома значајан део града који је почео да се формира као нови урбани центар у продужетку Кнез Михаилове. Једна од таквих зграда је на Теразијама 28 и то је Палата «Атина», која је заштићена као непокретно културно добро и споменик културе.
Њу је, као комбиновану стамбено-пословну зграду, дао сазидати цинцарски трговац Ђорђе Вучо, који је унајмио свог сународника, архитекту Димитрија Т. Леку, да направи палату 1902. године. Наиме, Ђорђе Вучо купио је, крајем 19. века, кућу у којој је била мање угледна кафана „Код два тигра” дворског подрумџије Р. Јанковића. Рушењем ове кућице настала је монументална зграда, а име је добила тако ђто је у самом приземљу, у пословном делу, Италијан Антонио де Франко, кога је у Београд довео Никола Пашић и поставио га за дворског кувара Петра I Карађорђевића, отворио је кафану „Атина”, па је здање временом постало познато као Палата „Атина”.
Неће проћи дуго времена а овај двојац Вучо-Леко направиће још једно ремек-дело, Вучину кућу на Сави, која је 1908. постала породична кућа породице Вучо, а и она је данас заштићена као непокретно културно добро и споменик културе.
Што се архитектонског решења тиче, палата има дух италијанске ренесансе, са два бочна ризалита, и лођом дуж целе фасаде са колонадом стубова, а постоји и хоризонтална динамика остварена поделом међуспратним профилисаним венцом, кровним венцом и атиком са балустрадом. Око прозора и на аркадама на лођама присутна је значајна орнаментика, а такође боја теракоте доноси топлину објекту и фасади, мешана са окером, типичним за Аустро-Угарску. Цела ова комбинација боја даје дух византијског православног средњовековља. На овој згради, са подрумом, приземљем, два спрата и поткровљем, радове је изводио грађевинар Јанаћко Костић. Сам кров је на две воде и покривен је бибер црепом. Грађена је поступком с краја 20. века од опеке и кречног малтера, са масивним зидовима равних таваница или плитких пруских сводова.
Има веома изражене декоративне куполе са обе стране зграде према суседним зградама, а то је израз академистичке традиције и историцизма. Зграда има изражену чистоћу линија и представља један од фотографисанијих објеката на Теразијама, што говори све о њеној антологијској лепоти. Више пута је рестаурирана, а конзерваторски радови су вршени у три наврата: 1969, 1988–1989. и 2003–2004. године.
