Палата Игуманова долази у тренутку када се центар града лагано сели са Велике пијаце (Студентског трга) према Теразијама, и формира се ново градско средиште, између два рата на овом велелепном булевару који је био толике ширине да му је био неопходан низ велелепних зграда. Тада се, 1935. године, Задужбина трговца Симе Игуманова Призренца појављује са својим конкурсом за пројекат палате, а њега је водио поборник српско-византијског стила Пера Поповић, с тим што је конкурсни захтев био да палата мора бити у том стилу, и да буде по пропорцијама достојна новог булевара. На конкурс су позвани архитекта Александар Дероко и архитекте Бранко и Петар Крстић.

Зграда Игуманова једно је од најзначајнијих дела браће Петра и Бранка Крстића и једна од грађевина која означава прелаз између традиционалне академске архитектуре и концепта модернизма. Рад браће Крстић, модернизована верзија српско-византијског стила, са широким аркадама у приземљу, је усвојен на конкурсу и током 1936. године је почела израда главног пројекта. Међутим, током разраде пројекта архитекте Крстић су одустале аркада као нефункционалних елемената.