Дворци Србије
Палата САНУ
Београд
Познато је да је Кнез Михаило Обреновић био велики поборник европеизације Кнежевине Србије и да је себе видео као неку врсту српског Петра Великог, са више од век и по закашњења. У том смислу, он је нарочито желео да у Србију уведе елементе европске архитектуре и урбанизма, поготово узимајући као пример и модел суседну Аустрију (Аустро-Угарску). У том смислу, Кнез Михајлова улица и јесте савршено стилизована као западноевропска главна улица главног града једне државе. А таквој су улици били неопходни и адекватни објекти, у адекватној грађевинској традицији, као носитељи европског духа.
Тако је настало и здање Српске академије наука и уметности (САНУ), највише научне институције у Србији, већ скоро један век краси Улицу кнеза Михаила, које уноси уносећи дух француског декоративизма и сецесије у београдску архитектуру.
Занимљиво је да су скице и нацрти, па чак и читави пројекти за зграду САНУ настајали још од њеног оснивања 1886. године, али је веома дуг период протекао док се САНУ није уселила у ово здање, тек 1952. године.
Одмах по оснивању Академије, 1886. године, разматрано је подизање зграде на плацу на репрезентативној локацији у Кнез Михаиловој улици, коју је „Кнез Михаило Обреновић III (ознака «трећи» се у српским династијама није односила на то да је то трећи Михајло на трону, већ трећи Обреновић) поклонио на просветне цељи”. Српска краљевска академија (СКА), како се испочетка звала, пре него што ће добити своје финално име по совјетском моделу, имала је само овај плац, али не и друга средства да би подигла зграду. У првом тренутку је идеја била да се подигне привремени објекат у коме би се сместиле још две веома важне институције српског народа и културе, тј. Музеј српске земље и Народна библиотека.
Српска краљевска академија је у следећим годинама активно размишљала како да скупи средства за подизање здања за себе, и у том смислу је постигнута сагласност да се оснује заједнички фонд Српске краљевске академије, Народне библиотеке и Музеја Српске земље. Он је формиран је 1896. године Краљевим указом. Сада је СКА имала и плац и почетни фонд и кренула је веома озбиљно да приступа изградњи зграде.
Афирмисани српски архитекта Константин Јовановић је четири године касније, 1900, постављен за вођу израде идејног пројекта, али се испоставило да ће ово бити тек први у низу нереализованих пројеката, како литература наводи, «од молбе еминентним архитектама Андри Стевановићу, Николи Несторовићу, Милану Капетановићу и Драгутину Ђорђевићу, да израде идејне скице, преко неуспелог расписа јавног конкурса, до покушаја формирања пројекта по узору на здање Југославенске академије знаности и умјетности из Загреба, и нових пројеката архитекте Константина Јовановића.»
У међувремену су све три институције морале да се сналазе, те су, решавајући питање смештаја, 1908. ове три институције добиле на коришћење Палату Игуманова на Теразијама (Бранкова 15), такође ремек-дело српске архитектуре. Тек 1910. године после силних перипетија, израда пројекта је пала у руке Драгутину Ђорђевићу и Андри Стевановићу, а камен темељац је, не знајући да ће свега неколико месеци Београд бити под бомбама, поставио 27. марта 1914. тадашњи престолонаследник Александар Карађорђевић, у пратњи министра просвете и академика, као и министра грађевине.
Радови су поверени фирми Матије Блеха, а фасадну пластику и скулпторални програм изводило је предузеће Јунгман и Сунко. Наравно, Први светски рат је прекинуо изградњу, те је објекат завршен тек 1924. године. Међутим, Српска краљевска академија је готово банкротирала због издатака за градњу те је здање дала у закуп.
С обзиром да је архитектонски пројекат Краљевске академије Србије требао да пројектује напредне идеје тадашњег доба, архитекте Стевановић и Ђорђевић реализовали су пројекат који се просторно и функционално не ослања на своје претходнике. Огромна палата, која је заузимала целу локацију, била је дизајнирана са становима за изнајмљивање, продавницама и пролазима богато украшеним сецесијским декорацијама. Приликом решавања фасаде, аутори нису у потпуности напустили академски модел дизајна, већ су увођењем заобљених углова, додатно наглашених спуштеним полукружним еркером, платно фасаде модернизовано у три симетрична дела.
Увођењем сецесијских елемената у виду троделних прозора, арабеске секундарне пластике и модерних детаља дизајна приземних излога и међуспратних излога, уз елементе француског декоративног дизајна, направили су прекрасан фасадни програм. Архитектонска пластика у виду цветних арабески, венаца и сецесијских маски добила је нову димензију у поткровљу у виду комплетних скулптура са симболичким значењем. На осовини главне фасаде, као централни мотив у поткровљу, налази се група скулптура богиње Нике, која велича трговину и индустрију, а у угловима централног ризалита готово идентична група скулптура жена са децом. Један од њих има бакљу, а други голубицу.
Шест дечијих фигура из исте групе постављено је у поткровљу изнад угла зграде и уз бочне фасаде, што га чини једним од најбогатијих скулптуралних програма београдске архитектуре пре Првог светског рата. У време њеног завршетка, за Академију се говорило да је била „можда једина зграда“ која би се могла назвати палатом. По први пут у граду је постављена опрема за усисавање прашине.
Краљевска академија Србије изнајмљивала је зграду у Бранковој улици све до краја Другог светског рата. Непосредно по завршетку рата, Закон о оснивању Српске академије наука из 1947. године донео је извесне промене у њеној структури: уместо специјализованих академија основано је шест одељења и више института. Због проширења обима делатности, потребни просторни капацитети су значајно повећани, па је основни задатак био да се цела зграда у Кнез Михаиловој улици преуреди у радни простор, што је захтевало обимне адаптације. У социјализму новац није представљао проблем.
Израда пројекта поверена је архитекти Григорију Самојлову, који је заједно са архитектом Ђорђем Смиљанићем извршио преуређење ентеријера зграде, истовремено реализујући један од својих најзначајнијих пројеката ентеријера. Самојлов је показао своје мајсторство претварајући постојећу зграду у скоро компактан академски комплекс са централним атријумом, формирајући канцеларијски систем на два колосека, а централни део делимично редизајниран у главни приступни коридор. Сви пролази су потпуно укинути, осим један у Први спрат је, пак, задржао трговачки карактер. Формирање улаза из Кнез Михајлове и редизајн прилаза скупштинској сали допринели су стварању репрезентативног простора.
Према новом концепту, Самојлов је дизајнирао ентеријер у духу модернизованог академизма са софистицираним геометријским декоративним репертоаром. Истовремено, реновирана је и свечана сала, постављена је галерија, а у лучним нишама постављене су две слике на платну: „Наука” Петра Лубарде и „Уметност” Мила Милуновића. У оквиру адаптације урађене су одређене интервенције на самој фасади. Уклоњена је стаклена тенда изнад међуспрата, измењени су међуспратни прозори и отвори локала у приземљу, а дограђена је декоративна купола са које је подигнута круна и сви украсни елементи су уклоњени.
Зграда је званично отворена 24. фебруара 1952. године, када се Академија коначно уселила за стално у Палату. Самојлов је 1967. године реализовао и пројекат реновирања галерије на углу улица Кнеза Михајла и Вука Караџића. Добро пројектован ентеријер оставио је простор за даља побољшања у наредним годинама и до данас је додатно обогаћен значајним уметницима. Завршни спољашњи стаклени отвори у улазном холу замењени су витражима рађеним 2000. године по пројекту Бранка Миљуша.
У међувремену, 2005. године на прозорима улазног хола настали су витражи на прозорима у свечаној сали и у фоајеу испред сале према пројекту научника Младена Србиновића. Српска академија наука и уметности је добила палату на једном од најрепрезентативнијих места градског простора Београда и њена архитектура је већ скоро један век саставни део уважавања локалног, али и националног градитељског наслеђа. С обзиром на његову неоспорну вредност и значај, проглашен је спомеником културе 1992. године. Било је планирано је да комплетна обнова зграде почне 2023. године.
