По ослобођењу Врања од Турака, ислам одлази из града и кћерка последњег врањског паше Хусеин-паше, Абдуљ-ханума, продала је конаке владици Пајсију који га је поклонио граду. Тада настаје динамични преокрет у животу зграде, те се у њој једно време налазила и Гимназија (1881.-1932.), а њу је као седморазредну похађао и књижевник Борисав Станковић а професори су му били, између осталих, књижевници Радоје Домановић и Јаша Продановић. После тога здање постаје Општина, а Салемлук се од 1960. претвара у Музеј народноослободилчке борбе, по узусима тог времена. Временом је музеј од револуционарног постао свеобухватни, те је добио и одељење археологије допуњено нумизматичком збирком и одељење етнографије. Први конзерваторско-рестаураторски радови изведени су 1955, а 1994. завршена је пуна ревитализација, фасада и дрвени елементи су доведени до савршенства и старог сјаја.

Обе зграде су подигнуте у бондручном конструктивном систему са испуном од цигала, а облепљене су блатом и окречене у бело, у класичном балканском стилу. Нажалост, ове зграде су међу реткима у Врању које су преживеле архитектонску «реформу» нове српске државе , те данас представљају репрезентативне примере старе градске балканске куће симетричног типа, са снажно истуреном стрехом, налик на куће које срећемо у Охриду или Пловдиву. Улаз красе три стуба и четири оријентална лука.