Дворци Србије
Патријаршијски двор
Сремски Карловци
Патријаршијски двор у Сремским Карловцима спада у највелелепније грађевине у целој Србији. Зграда Патријаршијског двора је саграђена између 1892. и 1895. године, и то по пројекту славног архитекте Владимира Николића, који је градио многе палате по Новом Саду и околини, на месту где се некада налазио „Пашин конак“. „Пашин конак“ је био прва резиденција поглавара српске цркве након пребацивања архиепископије из Пећи у Карловце. Како је значај патријаршије почео да превазилази габарите Пашиног конака, постало је јасно да се мора направити репрезентативнија зграда за Патријаршију.
Митрополит Стефан Стратимировић је 1817. године основао фонд за прикупљање средстава за изградњу двора, а који је изграђен за време митрополита Георгија Бранковића. Изградња двора „у стилу талијанских палата“ поверена је предузимачима Бели Пеклоу (Béla Pékló) и Карлу Лереру (Karl Lehrer). Дворску капелу је осликао Урош Предић. Нова патријаршија је саграђена у неоренесансном стилу.
Међутим, занимљиво је да је пре тога био расписан конкурс, још 1878. године, на коме је победио пројекат који су потписали Ђула Партош (Gyula Partos) и Одон (понегде Еден) Лехнер (Ödön Lechner), који су били архитекти из Будимпеште и заступали су идеје сецесије, која је постајала све популарнија. Лехнер ће касније постати и најпознатији мађарски сецесионистички архитекта. Зашто победнички пројекат није изведен, није познато. Сматра се да је Николић, због рођачких веза са патријархом Георгијем Бранковићем, оборио овај конкурс.
Основа двора је у облику ћириличног слова Ш, а на средишњем крилу се налази улаз са колским прилазом. Изнад улаза, на спрату се налази дворска капела, која је покривена полулоптастом куполом са лантерном на врху. Главна фасада има истурене бочне ризалите наглашене у висини првог спрата ступцима-пиластрима који се у висини атике завршавају троугаоним тимпанонима, а средишњи ризалит је наглашен са три прозора који су већи од осталих, терасом и улазом испред кога је степениште са бочно постављеним каменим скулптурама два лава. На истој фасади је низ са седамнаест прозорских отвора са полукружним завршецима. Прозорски отвори главној фасади дају ритам и уједначеност, а плитки пиластри са јонским конзолама и балустрада испод прозорске масе, овој фасади дају ведрину. На централном ризалиту је наглашен кров на чијем је врху осматрачница.
Око двора је веома лепо обликована и одржавана башта. Зграда са двориштем је ограђена високом оградом, комбинованом зидом и решеткама од кованог гвожђа. Са задње стране налазе се и усамљени стубови. Прозори на бочним зидовима имају особине националног стила, са српским средњовековним украсима изнад прозора, који имају четири стуба, као на средњовековним манастирима. Такође, ту су и препознатиљиве розете из српске архитектуре. На овај начин се формирало савршено и складно јединство између средњоевропске и западноевропске архитектуре и порекла Срба, и њихове старе постојбине и архитектуре. Неки од украса приказују и грб Патријаршије српске, са алегоријским носачима у виду анђела, налик на оне са великог грба Угарске.
Палата представља и ризницу драгоцености, икона, уметнина, као и портрета митрополита и црквених великодостојника, а ту су и различити предмети примењене уметности и библиотека ретких и вредних рукописа и старе штампане књиге. У склопу двора је за јавност отворена ризница са сталном поставком предмета из 18. и 19. века из разорених и угрожених цркава у Босни и Хрватској. Комплекс је ограђен високом оградом, комбинован зидом и решеткама од кованог гвожђа. Данас Патријаршијски двор служи као зграда стална резиденција владике сремског (средиште Сремске епископије), и као летња резиденција српског патријаха, и музеј Српске Православне Цркве (до 1930. је била централна резиденција Патријарха српског, док нова Патријаршија није изграђена у Београду). Зграда и парк су у савршеном стању одржавају.
Двор је споменик културе од изузетног значаја и улаз у њега је дозвољен, уз одређене услове.
