Унутрашњост дворца урађена је у духу варијанте мађарске сецесије китњастих облика и настала је нешто касније. Највреднијидео унутрашњости ове грађевине представља централни хол. У исто доба када је направљен дворац, око њега је подигнут и велики парк, познат и као „Шпицер башта“. Дворац Шпицер је спратни објекат са асиметричном основом. Фасада је нарочито наглашена, а на њој је смештен главни улаз са портиком и полукружним степеницама. Посебну вредност објекта даје ентеријер централног хола. Њиме доминира камин од зелених жолнаи каљева, урађен по посебним нацртима. Зидови хола су са стилизованим биљним орнаментима и осликани сецесијским декоративним програмом. Зидови су обложени дрвеном ламперијом као и галерија на спрату са балустерима урађеним у пуном дрвету. Иако је зграда пројектована у духу изразите еклектике, на њој се уочавају трифори и окулуси, тераса и прозори, ренесансне аркаде, ограда терасе и барокне црте куполе. Унутрашњости доминирају јаркоружичаста и светлоплава боја, које чине прави „ватромет“ и приближавају унутрашњост полихроматици старих руских цркава и хиндуистичких храмова, што је посебно леп печат и осврт архитекте.

Орнаментална декорација фасада рађена је у малтерској пластици, али молерај и јарке боје чине ову грађевину јединственом. Такође, приметне су и главе змајева, птица у полету и лавова, као и елементи кованог гвожђа и витражи посебне лепоте и финоће израде. Витраж са флоралним мотивима није сачуван у целини, али се може реконструисати. У оригиналној изведби, дворац је имао и баварске барокне луковице, као и врло китњасте димњаке. Посебна је вредност та да је овде присутна рана фаза мађарске сецесије, која ће касније развити пун сјај и постати препознатљива и раскошна, али се на овом примеру може видети како је Штајндл развијао израз мађарске сецесије из еклектицизма. У дворишту, према путу (улици), зарасла у шибље, налази се салетла (газебо).

Породица Шпицер је пред почетак Другог светског рата напустила Беочин, а током њега је дворац коришћен као зграда немачке војне команде, да би после његовог окончања објекат био национализован. У њему су, након тога, били смештени градска библиотека, Дом културе, седиште рукометног клуба, радио станица, дом за војне инвалиде и накрају ексклузиван ресторан са преноћиштем. Након приватизације предузећа Подунавље у чијем је склопу функционисао, објекат је напуштен и од тада је започело његово нагло пропадање. Наш познати песник Мирослав Мика Антић је користио део дворца као свој сликарски атеље. Његов чест гост био је Перо Зубац. Нарочито је пропадању допринела пасарела за пренос камена у цементару која се налази у непосредној близини дворца.