Дворци Србије
Вила пољопривредног добра Џервин
Књажевац
Вила пољопривредног добра Џервин у Књажевцу, подигнута је 30-их година 20. века на раскрсници која сачињава завршетак Гробљанске улице и раскрснице која води ка гробљу. Упркос помало језовитом положају, вила је ремек-дело архитектуре ових крајева и помало подсећа на „фантастичне замкове“ који су подизани неколико деценија пре широм Европе. По неким подацима, вила је саграђена 1939. године, непосредно пред Други светски рат. Дао ју је саградити славни књажевачки и београдски кафеџија и хотелијер Ђорђе – Ђока Цветковић, као симбол своје моћи, за скоро милион тадашњих динара, што је била огромна свота. Цветковић је поседовао славну београдску кафану „Коларац“, а био је, захваљујућима уговорима са владом који су били веома уносни, и велики војни лиферант. Такође, био је ексклузивни заступник «Плзењског пива» из Чехословачке. Занимао се и за кинематографију и био један од њених пионира.
Сама вила је изграђена на Џервиновом брду. Имање на коме се налази некада је припадало Ђокином оцу по имену Таса, који је био знаменити трговац из Књажевца. Ђорђе није случајно изабрао стил замка из западне Европе, будући да је сам ишао често у Плзењ на договоре и одседао у оближњој бањи Карлове Вари (Карлсбад) дружећи се са елитом финансија тадашње Европе. Вила има приземље, два спрата, као и видиковац и кулу, а била је још тада најсавременије опремљена – имала је масивни намештај, чешку керамику у санитарним чворовима, каљеве пећи, као и украсни зид висине три метра као заштиту од незванаца. Такође, поседовала је властити водовод, као и канализацију, и резервоар са водом од 300 литара на врху. Око виле је био виноград, а на 85 ари винограда биле су засађене најбоље сорте винове лозе.
Већ 1941. Књажевац прелази под бугарску власт, али се Ђокино власништво не дира, за разлику од његовог презимена, које постаје Цветков. Када се 1944. године Бугари повлаче, Цветков поново постаје Цветковић, али нове власти немају разумевања за богаташе. Већ 1947. године он умире, остаје без наследника, а једини пријатељ му је остао Моша Пијаде, коме је Ђока слао пакете у затвор, да би му се Моша одужио тиме што имање и вила ипак нису конфисковани 1945. године. Пијаде је чак слао и лекове Цветковићу током последњих година болести, када је био заборављен од свих и усамљен.
Књажевачки хроничар Бранислав Стојадиновић записао је да је «вилу од Ђоке, тестаментом, наследила његова слушкиња Милица Дворжак-Првуловић. Од ње је вилу 1967. године откупио пољопривредни комбинат „Џервин“». Због лепоте зграде изабрана је за административно средиште комбината, који је своје звездане тренутке доживео од 1970. до 1985. године. Године 1990. вила је постала ресторан и хотел, високе класе. Међутим, током транзиције, 2002. године Џервин пропада и продаје вилу Југобанци, коју влада Србије продаје, те већ оронулу вилу купује књажевачка приватна фирма „Ђокић“.
У њој је годинама била смештена администрација овог комбината, чије је „златно доба“ трајало од 1970. до 1985. године. Пет година касније вила је реконструисана у атрактиван угоститељски објекат, са кухињом, рестораном и 14 лежајева. „Џервин”, међутим, доспева у финансијске невоље па његову вилу 2002. године преузима Југобанка. А од Југобанке, такође у невољама, већ оронулу, вилу купује књажевачка приватна фирма „Ђокић“. У Туристичкој организацији Књажевца су имали идеју да град откупи вилу, с обзиром на то да је постојала одборничка иницијатива из 2007. године да општина откупи вилу од фирме „Ђокић“ и обнови је, као свој најатрактивнији симбол, у интересу развоја туризма. То се није десило.
Зграда је беле боје са бордо декорацијама на фасади. На оба спрата се налазе тремови са балустрадама. У многим елементима вила има дах ренесансе. На врху је назубљена кула у романтичарском стилу. До пре две-три године била је у добром стању, док није отишла под хипотеку. За кратко време је од тад руинирана.
У објекат је дозвољен улаз јер је напуштен и нико га не чува. Ишаран је графитима и већ је око њега израсло биље и растиње које га полако склања од погледа.
