Вила Туцовића у Ваљеву се налази на адреси Поп Лукина 15, а изграђена је 1927. године по плановима инжењера Павла Алексића за ћерку војводе Живојина Мишића Елеонору (Елу). Наиме, војвода Мишић је у аманет ћерки оставио да сазида вилу у Ваљеву, што је ова и учинила. Елеонора се удала за апотекара Михаила Марковића. Њихова кћи Ђеђа удала се за апотекара Светозара Туцовића, по којима је вила и добила име, и чија је породица садашњи власник ове ваљевске виле.
У време изградње то је била прва „вила“ изграђена у Ваљеву. Вила је пројектована као аутономна зграда, одмакнута од трасе улице и окружена вртом. Зграда се састоји од приземља са високом основом, спрата и поткровља; изграђена је од чврстих материјала. Фасаде су малтерисане и имају богату пластичну декорацију, нарочито око отвора, а боја фасаде је елегантно бела. Приземље има полигоналну избочину која служи као дневни боравак и низ прозора који се отварају на терасу. Асиметрични спратни простор има велику отворену терасу на јужној страни и велику пуну масу на северној страни. Међу декоративним елементима фасаде су стилизоване шкољке и штукатуре, какве се налазе у сецесијској архитектури; венци са цветним мотивима симетрично су распоређени око главног улаза. Посебно су упечатљиви мотиви глава на фасадама, посебно мотив мушкарца без косе дугих бркова, вероватно епски певач на гуслама или народни устаник, који се понавља дуж фасаде и налази се изнад улаза, као најважнији мотив. Доњи део куће је, по угледу на српске куће из овог дела земље, грађен од камена, док су виши спратови од цигала. Унутрашњост још увек поседује мермерне собе и портрете Живојина Мишића и његове жене, Немице Лујзе. Ентеријер је сачуван колико је то било могуће.
Овај део Поп Лукине улице има неколико резиденција, а посебно Вилу Туцовић, које сведоче о развоју стамбене архитектуре и урбанизма у граду Ваљеву у време његове изградње. Домаћица виле, др Јасмина Туцовић, која је праунука Елеоноре Мишић и чукунунука Живојина Мишића, објаснила је историјат зграде. Године 1945-1946. су Туцовићи били исељени као „реакција“ али су због значаја Живојина Мишића поново усељени, те су годинама враћали у своје власништво собу по собу.
Фасада је у лошем стању, будући да делови отпадају. Улаз у објекат није дозвољен, а неопходна је рестаурација.