Питање градње новог двора покренуто је одмах 1849. године, али се на двор дуго чекало. Пројекат је израдио чувени архитекта Владимир Николић 1899. године, али га није потписао, што уместо њега чини Ференц Рајхл, исти онај који је био познат по палати у Суботици. Ово је урађено због прашине која се дигла око тога што је наводно патријарх Георгије Бранковић протежирао своје кумче Николића. Да би се прашина слегла, Николић је уступио свој план Рајхлу. Сам је то врло једноставно прокоментарисао: «Направио сам план, Рајхл је потписао, двор се гради и мирна Бачка». Двор се испоставио као Николићево ремек-дело. Рајхл је надгледао грађевинске радове.

Њен необичан изглед настао је као последица утицаја правила која су била успостављена у бечком клубу професора Теофила Ханзена чији је Николић био члан. Тако је фасада поред симбиозе византијских и источњачких архитектонских и декоративних елемената, попримила и елементе српских средњовековних манастира (бифоре и трифоре). Фасада је обложена фином орнаментиком у виду пчелињег саћа. Параплетне плоче испод прозора и декорација изнад прозора носе орнаменте српских средњовековних манастира, па се зато сматра да је Двор грађен у «псеудонационалном стилу». Коришћење мешавине стилова, од средњовековног византијског, до италијанске ренесансе и романике, било је у духу «савремене ханзеатике». Посебно су упечатљиве лампе од кованог гвожђа. На фасади се налази грб Епархије бачке. Картуша са грбом је пренесена са старог Двора, где је била чудом сачувана, а урадио ју је новосадски резбар Аксентије Марковић, 1803.

Велика резиденција бачког епископа завршена је 1901. године приликом чега је владика Митрофан Шевић уприличио пригодну свечаност. Као гости, поред многих уважених личности, били су и патријарх српски, његово првосвештенство господин Георгије Бранковић, затим Павле Петер као представник аустроугарских власти и Иларион Руварац, велики српски књижевник, духовник и историчар.