Једна од најзначајнијих грађевина у Београду са културног и архитектонског становишта је некадашња зграда телефонске централе, будући да је грађена у стилу који је пре Првог светског рата, био „намењен“ да обележи Београд и све градове тадашње Србије, као одговор на сецесију у суседној Угарској и Аустрији, и на светске трендове који су се формирали у Немачкој, Француској и Уједињеном Краљевству. Како је сецесија деривирала мноштво елемената из средњеовековне традиције и народног стваралаштва, користећи богату орнаментацију, на тај начин супротстављајући се машинском и индустријском добу, тако је и „српска сецесија“ деривирала мноштво елемената из српске средњовековне уметности, српске народне традиције и византијске архитектуре. У овом случају, архитекти су се потрудили да инкорпорирају елементе моравске школе српске архитектуре, најаутохтонијег стила у српској архитектури пред пад у османско ропство. Моравски стил је познат по томе што је у православну, византијску традицију убацио елементе готике која је цветала на западу, и јерменске архитектуре, будући да су због окупације Јерменије бројне избеглице, а међу њима и зидари, преплавили Европу, па и тадашњу Србију.