Једна од најзначајнијих грађевина у Београду са културног и архитектонског становишта је некадашња зграда телефонске централе, будући да је грађена у стилу који је пре Првог светског рата, био „намењен“ да обележи Београд и све градове тадашње Србије, као одговор на сецесију у суседној Угарској и Аустрији, и на светске трендове који су се формирали у Немачкој, Француској и Уједињеном Краљевству. Како је сецесија деривирала мноштво елемената из средњеовековне традиције и народног стваралаштва, користећи богату орнаментацију, на тај начин супротстављајући се машинском и индустријском добу, тако је и „српска сецесија“ деривирала мноштво елемената из српске средњовековне уметности, српске народне традиције и византијске архитектуре. У овом случају, архитекти су се потрудили да инкорпорирају елементе моравске школе српске архитектуре, најаутохтонијег стила у српској архитектури пред пад у османско ропство. Моравски стил је познат по томе што је у православну, византијску традицију убацио елементе готике која је цветала на западу, и јерменске архитектуре, будући да су због окупације Јерменије бројне избеглице, а међу њима и зидари, преплавили Европу, па и тадашњу Србију.
Некадашња зграда телефонске централе налази се у Београду, у Косовској улици 47. Изграђена је по пројекту Бранка Таназевића конкретно као телефонска централа, и прва је зграда те врсте у Србији. Завршена је 1908. године. Први спрат је дограђен после Првог светског рата. Зграда је под заштитом државе од 1981. године, као културно добро од великог значаја. Конзерваторски радови изведени су 1988.
Са просторно-конструктивног аспекта, објекат је заснован на традицији академизма, док је формација изведена из српско-византијског стила. Има функционалне основе и укупне једноставне архитектонске композиције, док је акценат на обради угаоног дела објекта са карактеристичном куполом. Фасада је асиметрична, са ширим доњим аван-корпусом у једном делу објекта и великим прозорима који заузимају већи део фасадног платна. Раскошна ниска пластична декорација, сведена готово у раван фасаде, изведена је од стилизованих мотива преузетих из наслеђа моравске школе (прозори-ружице, орнаменти, геометријски цртежи, шаховске кутије).
Поред тога што је успешно оличење српско-византијског стила у београдској архитектури и значајно дело једног од главних поборника овог стила, ова грађевина има и историјски значај као репрезентативна конструкција специфичне намене која документује развој телефона у служби у Србији почетком 20. века. Зграда се налази на новчаници од 50.000.000 динара из 1993. године.